ANĐELI U SNEGU

Zabeleo se moj grad. Sve je tiho, mirno. Stojim na mom prozoru i posmatram. Vraćam se u vreme svog detinjstva. Osmeh na licu se spontano pojavljuje na mom licu. Znam da me čeka otkopavanje kola, čišćenje staze ispred kuće, ali ja u trenutku odustajem i sa nesvakidašnjom radošću oblačim toplu odeću i izlazim napolje. Već je pao mrak, na ulici skoro da i nema nikog, sneg je neugažen već se prostire kao beskonačno slikarsko platno. Krećem u svoju misiju. Bacam se na leđa i pravim trag , pravim svog prvog anđela u snegu. Koja radost! Prvi je tu, drugi, treći, a osmeh prelazi u glasan smeh. Oslikavam moju ulicu anđelima. Jedan prolaznik zastaje, gleda "moje" slikarsko delo i samo uz blag i setan osmeh mi kaže : "Bravo i hvala". Valjda sam i njega podsetila na detinjstvo. Možda su i ljudi koji su kasnije gledali iz svojih toplih domova napolje pomislili  da anđeli postoje ili  je sneg probudio beskrajnu radost u njima. A taj neko sam bila ja.  Sigurna sam da su i oni gledajući u redove anđela imali osmeh na licu. I to me raduje, jer sam usrećila nekog. Naravno da me je dočekala i lopata, i metla i sva ostala sredstva za čišćenje snega sa kola i puta, ali mene su gledali "moji" anđeli!

VOLOSOV LET I

Adelind je dobila zadatak. Odbraniti ONKland od MWta. Sedela je u svojoj kapsuli i razmišljala kako da reši tu situaciju. Gledala je kroz stakleni otvor i beznadežno posmatrala purpurni sneg koji je neumoljivo padao. Znala je da jedino Volos može da joj pomogne ali je morala da nađe načina da uspostavi telepatsku komunikaciju sa njim. Odlučila je da kreće u quest u pronalaženju načina za konektovanje.  Skrenula je pogled na tastaturu PC-a i nasmejala se sama sebi što će pokušati na drevni način i  počela da piše... "Poštovani Gospodine ..." Obraćala se njemu, Volosu, ne nadajući se previše odgovoru, ali on joj je bio jedina nada. Pomislila je kako je drsko obraćati se njemu koji vlada zemljom, podzemljem, zmajevima, magijom. Ona, Adelind, jedna karika u lancu , skoro pa beznačajna ali u ovom trenutku jedina koja je spremna da se suprotstavi surovom MWtu. Posle nekoliko dana dobila je odgovor, moćni Volos želi da pomogne. Počela je korespodencija, pravljenje planova, taktika. Nekako spontano se desilo da je Adelind počela pismo sa : Dragi Volose.... Osetila je bliskost a u isto vreme ogromno olakšanje što je quest rešen .  Jedan dan su se otvorila vrata i ušetao je on: visok, sa osmehom na licu i najlepšim očima koje je Adelind do tada videla. Oči prodorno zelene oivičene dugim trepavicama. Pogled kakav samo zmaj ima i moć da pročita misli i  vidi svaku slabost. Adelind je bila ratnica i to joj je dalo snagu da ga pogleda pravo u oči. Tog trenutka je znala, Volosa je čekala , sve ostalo je bila  bleda senka. L-E-T do njenog srca je kratko trajao, samo taj tren kada su im se sreli pogledi. Nedugo zatim moćni Volos je pozvao Adelind da vidi vanilla sky. Jezero je blistalo a iznad njega se prostirao beskraj vanilla sky-a. Raširili su svoja krila  i poleteli. Osećala je sigurnost , bezbrižnost i mir kakvu do tada nije okusila. Volos nije osvojio samo njeno srce već i dušu.

                                                                    

Razgovor bez reči

Rekla sam pre nekog vremena da ljubav inspiriše. Ja nisam želela da pišem o njoj jer želim da je živim a ne da je delim sa drugima. Ali jednostavno mi se desilo da želim da podelim nešto što prvi put živim. To je da je moguć razgovor očima. Voditi ljubav pogledom. Razumeti šta znači pogled upućen preko stola. Ćutati i razumeti. Dovoljno je vremena prošlo od prvog pogleda da mogu sebi dopustiti da priznam da sam ispunjena kao žena. Ja, koja sam sama prolazila kroz užasne periode sama, spoticala se, dizala, dobijala borbe, nisam odustajala, nisam mislila da postoji takav MUŠKARAC! Napisano velikim jer to je axiom. Pored njega je sve lakše, jednostavnije, ispunjenije. Ja jesam jaka žena ali koja ima potrebu za dominantnim muškarcem. Volim to u njemu. Brižnost nije privilegija žena to je vrlina muškarca. Toliko je toga u njemu da mi se ponekad čini da je nestvaran. Probudio mi je radost života, pokazao izlaze a da ja nisam morala da se mučiim kako ,kada, gde...Kažu ne postoji idealan muškarac.Za mene postoji jer volim i ono što neki kažu da su njegove mane. Ni mi nismo idealne ali se za mene našao neko ko me je prihvatio onakvu kakva jesam, naizgled jaka, iako uvek spremna da se podignem. Samo sada je tu neko ko će mi pružiti ruku da to bude lakše, kao što sam i ja uvek tu sa pruženom rukom ako se njemu to desi. Dovoljan je samo jedan pogled.      

JEDNOČINKA

Ovaj put su bili elegantniji, nekako savremeniji, proevropski. Vođa je mlad, čekao je svoje  vreme, niije bio nestrpljiv. Nije mu trebao zaluđen narod dovežen autobusima pred Banovinu,  ozvučenje, vatreni govor propadnika nacionalne manjine koji se kune da je najveći Srbin među Mađarima. Čekao je zavijen u plavu zastavu sa žutim zvezdama koja mu je poslužila kao kostim u predstavi zvanoj : "Manipulant". Podigavši dirigentsku palicu moglo je sve da počne. Ljudi u togama presudiše da imamo da živimo gde nam oni kažu, da radimo kako oni kažu, da smo nekakav administrativni centar, da ne postoje Srem, Banat i Bačka...Sve su se oni lepo dogovorili, presudili, zaključili, promenuli istorijske i geografske axiome, ali su nešto prevideli....Gradove ne čine zgrade već ljudi. Nismo mi ovce iz devedesetih, nacionalno zadojeni, naša deca više nisu deca, vaspitani su drugačije. Onako, starinski, vojvođanski... multietnički, kako neki vole da kažu. E tu se prešao glavni lik iz ove predstave. Džaba, možda je ipak trebao da dovede neke sa jogurtom pred Banovinu? Ma naša deca bi im donela vruće puter kifle, tako su vaspitana. Fina deca. Fina dok im nedirneš u njihov grad, u njihovu Vojvodinu. I zato bi drug mali trebao da brzinski smiri strasti, da se spusti na zemlju, da ne glumi reinkarnaciju njegovog političkog tate....kasno je za to. Još nije izlapio miris baruta i krvi iz naših nozdrva, slike prikolica, redova, sakatih mladih ljudi, rasturenih porodica. Mi to nismo zaboravili a naša deca to neće dozvoliti.Neće dozvoliti ni da im tamo neki kažu da od sada živimo u getu koji se zove tako i tako, da imaju samo pravo da rade i ćute. Simbolično je čak i ime malog vladara. Hoda po svom imenu, pokušava da povede i narod, pa kud prevagne, njemu izgleda sve jedno. Provalija, nema veze... Bili smo već jednom na dnu, šta fali? Ali ovaj put će mladi drug sam sa svojim statistima... A naša deca, pa zna se na EXIT koji se održava u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, koji se nalazi u Bačkoj!!! Pardon, Petrovaradin, Srem! A dolaze nam i Banaćani!!!

PIJACA

Obećala sam sebi da neću slušati vesti, čitati dnevnu štampu, učestvovati u razgovorima o politici...ali ja ipak živim u državi gde se i baba sera razume u makroekonomiju , deficit u budžetu, telekomunikacije...Naravno da je tako jer se zaista ništa ne razlikuje post izborna trgovina od one na pijaci. Bar na izgled. Jer ipak na pijaci, iako svi mi znamo da su trgovci tek preprodavci a ne i proizvodžači, sve je poštenije. Lepo zataknem moj ceger subotom i krenem tako u kupovinu. "Dobar dan" - kažem ja, "Dobar dan", reče baba za tezgom. "Pošto krompir?", " Trideset dinara", "Molim kilu", "Izvolte kilu i jače", "Hvala", platim i odo. Čist račun. A ovi naši , njihovi, svoji, većni ne znam čiji ovako: " Jeo sam g..., svašta pričao o vama, ali sve ima svoju cenu pa i moj obraz", "U redu, istina, pa pošto ti je taj tvoj obraz?", "Pa recimo, ministarstvo za infrastrukturu", " Auuuuu, brate, malo skupo", "Ma dobro, ajd može i za ministarsko mesto u ministarstvu poljoprivrede, ali i dva ambasadorska mesta, ali ne u nekim bantu državama, već recimo jedno evropa a jedno recimo USA", "Ajde brate ministarstvo može, i jedno ambasadorsko mesto, a da bude jaka mera dam ti i dva upravna odbora", " Ajd u redu, može, ali da znaš doooobro ste prošli" I tako dragi moji oni zeznuše sve pijačare. Mislim da bi trebali da otvore kurs za ove jadnike sa zelenih pijaca kako se trguje, a ne meni baba da proda kilu i po krompira za trideset dinara, propašće jadna...

Nušićevi dani

Ode ja na more iz države bez oformljene vlade, vratih se u državu sa premijerom na čelu. Da sve bude još luđe doputovala ja u Grčku kada oni oformiše vladu drugi dan od mog dolaska. Valjda su ovi  "moji" čekali da ja odem pa da najzad objave da imamo mandatara. Tako nam i treba. Uostalom kako je počelo sa izborima za predsednika države drugačije nije moglo ni da se završi. Mogli smo da biramo između proizvođača lutkica i kolportera i kopača dubokih rovova. Sve su im poplavele junačke grudi od busanja ko je pošteniji, ko je više radio, ko se prvi oženio, nosali su jadnu decu , balavili po njima, igrali basket, čitali zamišljeni knjige, pa iz duboke nirvane dok skidaju naočare i zumiraju kameru izbacivali floskule, narodnim ušima toliko već poznate ali iz ko zna kog razloga još uvek mile. Za to vreme dok su se kolporter i kopač nadmetali koji će da pljune dalje, mladi trećeplasirani najbolji student političkih nauka, inače do tada prvi čovek policije ili ti glavni baja pandura koristio ih je kao odskočnu dasku i katapultirao se do mesta premijera. Tako im i treba. A mi kao jadni nismo znali, mislili prošle devedesete, ne povratile se... E sada  malko u rikverc društvo! Ali nije to ni tako loše samo da se sada sprovede "rednja" u redovima stranke na čijem je čelu još uvek glavni sprinter predsedničkih izbora. Reče prvi čovek Beograda: i treba da onaj bude premijer. I treba! A zakitili smo se i predsednikom... Jadan sav se bio usapunjao pokušavajući na bantu engleskom jeziku da se obrati nekom skupu. Ljudi su u panici stavljali slušalice za simultani prevod, a njegov savetnik se bečio ko da je dobio klistir pet minuta pre "šefovog" izlaganja, al mora da se suzdrži kad već njegov šef to radi i bez klistira. Kolporter je u međuvremenu tražio da se mladi budućijadnimipremijer izjasni oće li u brak sa njim illi veridba otpada. Oglasi se "mlada" već koliko sutradan da je našla bolju priliku i da se udaje iz ljubavi a ne radi imetka mladoženjinog i onog šta joj budući brak obezbeđuje. A da, umalo da zaboravim na tipa jamogusveradnjedaradim gitaristu u pokušaju. Kako se beše zovu njegovi svatovi? URS? Pre im priliči USR..i kako su prošli kod nas u Vojvodini. Ali jamousveradnjedaradim gitarista će se opet lepo smestiti u foteljicu, uzeće notnu sveščicu i krojiće fiskalnu politiku. Naondulirana žena sa cvetnim imenom će biti guvernerka ili ministarka finansija ili ministarka samodajelovaupitanju ministarstva i kao što joj je ime cvetno tako će i nama cvetati za vreme njenog mandata. Sada treba samo gledati i čekati da se neko od dece prodere: "Dole vlada"!!!! Ovi se moji već deru al ne vredi...nisu deca ministarska...

Frau Gabrijela on the beach

Pobegneš iz grada, od ljudi, članova uže i šire familije da nađeš  ono za čim čezneš cele godine: mir. Poneseš gomilu knjiga, zaboraviš lap top, maštaš o ležaljci, mirisu mora i hladnoj sveže ceđenoj sa puno leda. Čuješ samo talase i kraj. Ali šta se dešava posle izvesnog vremena. Počinješ da osluškuješ okolinu. Uspešno si bila isključena dva dana ali već treći počinju čula da ti reaguju na spoljnje nadražaje. Prvo osećam sem mirisa mora, razne pomade: kokos, neven, kakao buter. Kao mirisi iz bakine kuhinje pred Božić. Nakon toga se čuje prvo žamor a onda jasni razgovor grupe građana po plaži. Interesantan je ovaj moj ravničarski svet. Žene sose , a muževi laloši. Naravno da je tu i glavna torokuša, frau Gabrijela. Ta je vazda trčkarala od jedne do druge grupe građana i pričala im sve i svašta. Od toga kako se porodila u "komadu" (to mi nikako nije bilo jasno, a dva puta sam blago izvolela imati to iskustvo), pa sve do toga kako ih ni u bašči na ostavljaju na miru jer njega (muža) zovu čak kada i kokoška slomi nogu! Iz toga se dalo zaključiti da je gospodin veterinar. I tako sam našla novi zanimaciju na plaži : Pop Ćira i pop Spira uživo, savremena verzija. Gospođa veterinarka me je sablažnjivo gledala dok sam samo u tangama protrčavala između njihovih suncobrana. Da je mogla verovatno bi mužu sipala "slučajno" malko sode u oči izazivajući mu privremeno  slepilo. Nije glasno komentarisala jer je valjda mislila da ako sam toliko smela da idem po plaži polugola, šta bi tek uradia da ona prigovori? Kako nije uspostavila nikakav vid komunikacije samnom ( ne mislim da je umirala  od žeje da se upoznamo, već je samo kopkalo ko sam i odake sam), počela je na sav glas da se dernja po plaži ko da joj ne daj Bože deru kožu sa leđa. Njena sagovornica (ako se tako može nazvati, jer frau Gabrijela nije davala nikome šansu da progovori sem kada je uzimala danf između rečenica) je bila uplašena jer je mislila da se ova okomila na nju. Nije jadna znala da JA treba da čujem njen monolog. Zabavljalo me je to što su se pojavili prodavci tričarija iz Senegala i  sa Jamajke na plaži. U početku sam samo gedala da bi s vremenom počela da razgovaram sa njima. Iako su za vreme naših kratkih razgovora pokušavali da mu uvale što šta, meni je bilo interesantno da čujem kako su završili tu, na jednoj od grčkih plaža natovareni kao mazge. To moje čavrljanje sa njima, frau Gabrijelaje protumačila kao moj pokušaj da kupim "original" Furla torbu. Tada počinje taj njen monolog dovoljno glasan da su je čuli i na susednom ostrvu. Ona sebi ne dozvoljava ništa ispod Merkatorovih butika gde kupi dve, tri majice i onda zna da je to kvalitet! Ha! I sve to začinjeno tikovima u vidu palacanja jezikom kao da joj je mama zmija belouška. Bi mi smešno jer očigledno da "Gabica" nije mogla da preboli što sam je stavila na "ignore". Kako nekome da objasnim da sebe samu stavljam na "ignore" kada sam na godišnjem odmoru? Uostalom da li treba bilo šta objašnjavati?