Novogodišnje želje

Primila sam ne znam ni sama koliko sms-ova, poziva, e mailova sa lepim željama za Novu 2012. Sve je to lepo, sete te se i zaboravljeni ljudi, kulturno, jer Bože moj, red je poželeti sve naj lepše u Novoj. Poslaću i ja neke, naravno. Ali... Zar  je potrebno da samo jedan dan u godini želimo jedni drugima sve to što napišemo ili kažemo u novogodišnjoj noći. I svake godine isto, iste želje, ista obećanja data samome sebi. Nadanja da će se bar delić od toga ispuniti. Treba da shvatimo da sve zavisi od nas samih. Usrećite sami sebe. Nemojte davati sebi zadatke da bi bili srećni, jer ćete se izgubiti u mnogobrojnim željama i one će biti samo delmično ispunjene. To će vam još više doneti razočarenja i jedva ćete čekati neku drugu Novu godinu da Vam drugi požele ispunjenje vaših nadanja. Naučite da budete ispunjeni pozitivnom energijom i kada nije sve kako ste zamislili da treba da bude. Verujte da je baš tako trebalo da se desi jer to je vaša mera, nemate vi uticaja na to, nema mere za sreću. Ona se ne meri ni kilogramima, niti metrima već vašom energijom i duhovnom ispunjenošću. I kada vam se desi nešto  loše, izvucite iz  toga pouku zašto vam se to desilo. tada ćete shvatiti da vam je to donelo u stvari nešto pozitivno. Jer stvari se ne dešavaju bez razloga, sve je to neka sila koja upravlja našim životima. Vama preostaje jedino da uvek vidite polu punu čašu, da učite, da se duhovno bogatite i tako osetite ono što su vam svi poželeli u toj jednoj novogodišnjoj noći. Ja vam svima želim duhovni mir, slobodne misli i mnogo razgovora samih sa sobom.

Učitelj

Razni ljudi prolaze kroz naš život. Neki i ostaju. Slučajno ili ne? Dok smo deca okruženi smo osobama koje nam prijaju, odgovaraju po svemu. Da li ste zaboravili rečenicu iz detinjstva: "Neću da se igram sa tobom". Često se pitamo kako to da smo u društvu ljudi koji nam ne odgovaraju: ni intelektualno, ni po načinu ponašanja, odnosa prema nama, a ipak smo sa njima. To su učenja koja su stavljena pred nas. Samo ih treba prepoznati. Nerviramo se bez razloga, svađamo, imamo osećaj neprijatnosti, mučninu , želimo da pobegnemo. I sve to stvara jedan psihički haos. Pokušajte to da posmatrate kao benefit u vašim životima. Taj neko se pojavio u vašem životu da bi se kroz njega naučili kako da ispravite vaše osobine koje vas same izjedaju. Bila sam jedna od naj nestrpljivijih osoba. Pripisivati to tada mojoj mladosti je bilo sasvim normalno, ali na svu sreću imala sam pored sebe osobu koja me je naučila tome da se uvek neko pojavi kao izazov mojim lošim osobinama. Osobinama koje ne da nisu dobre po moje okruženje, već po mene samu. Nestrpljenje me je izjedalo. Prepoznala sam tada da je ta osoba tu sa razlogom. Da me nauči da vreme ne postoji. Karateristično je za mlade ljude da su energični, mi to tako kažemo. Ne, to u većini slučajeva nije energičnost već nestrpljenje koje ih na kraju skupo  košta. Pokušajte da prepoznate vaše učitelje. Naći će se neko kroz koga ćete se odupreti svojoj posesivnošću. I to sam isto tako naučila uz nekog. I vi sami ste učitelji nekome, ali treba samo da vas prepoznaju. Celog života se uči naša duša, naš duh, večita je to borba. Ali tu su učitelji da nam olakšaju taj put duhovnog uzdizanja. Zapitajte se, zašto ste baš tu knjigu uzeli da čitate kada vam ni tema, niti stil pisanja autora ne odgovaraju.Odgovor leži u tome : ko vam je dao tu knjigu. Dao vam je sa razlogom, da vas nečemu nauči. Ne kroz sadržaj knjige, već kroz način čitanja i percepciju kako ste je pročitali i šta se desilo sa vama nakon pročitane knjige. Možda ste prekinuli čitanje, niste imali strpljenja da je pročitate? Ljudi koji ne izazivaju u vama negativnu  reakciju su vam prijatelji a oni koji vas "pomere" i od kojih često želite da pobegnete ili ste baš suprotno željni njihovog dvadesetčetvoročasovnog društva su tu da vas nečemu  nauče. To su vaši učitelji.

Bez naslova

Mobilni, statični...stalno neko zove. Ima poziva kojima se obradujem, ljudi kojima volim da čujem glas, ima i onih drugih. Ali jedno je zajedničko za obe strane. Kada čuju da sam sama, odmah uskaču sa predlozima tipa: idemo do kafića, dođi do mene, ajde nemoj da si sama. Prestala sam da objašnjavam koliko volim moju samoću. Prosto sam ljubomorna na nju. Samoću izjednačavaju sa depresijom, otuđenošću, asocijalnim ponašanjem, uglavnom sa nečim neprihvatljivim.U suštini , ja sam uvek sama i kada je oko mene masa ljudi. Ja moju samoću čuvam u sebi. ali kada se desi da nema nikog kod kuće, (a dešava se veoma često) ja jednostavno uživam. Ne zato što radim nešto što ne bih mogla i u društvu mojih ukućanki, već jednostavno zato što sam sama sa sobom. Malo pre sam ukrašavala jelku. Svi taj događaj , ili većina, vezuje kao porodično okupljanje. Ja ne, baš suprotno....Uživala sam, slike iz detinjstva su se ređale jedna za drugom, razmišljala sam o meni dragim ljudima, a jelka je bila sve lepša i  sjajnija. Ova priča će ostati nedovršena jer  nemate pojma koliko se može pisati o uživanju u samoći.

P.S. samoća ne znači usamljenost

1+1

U meni se bore moji roditelji. Stvorena od dva bića, koja su dočekala vreme svoga rata u meni. Kao dva stabla iste vrste , različitog roda. Moje dve polovine mozga. Unutrašnji sukobi se dešavaju baš iz tih razloga, dva pogleda na svet iz kojih mi "donosimo " odluke. Uvek sam više volela razgovore sa ocem. Bio je veliko dete,  razumeo je svaku moju suzu, osmeh, nestašluk već odrasle žene ili me je jednostavno voleo i delio sve to samnom da bi ga ja još više volela. a nikako nije shvatao da ga ja u stvari  obožavam. Sa druge strane tu je moja majka, vešta, lucidna, neprimetno me uvlači u svoj svet i živi svoj život kroz mene. I nju volim, iako me je uvek kritikovala za svaku suzu, učila me da moram biti čvrsta. Kada sam se smejala "bez razloga" to joj je bilo čudno i kada bih joj rekla zašto je osmeh tu, ona bi sumnjala. Nije sumnjala u moju sreću već u razlog. Sve bi učinila da ga skine sa mog lica i vrati me " na zemlju". Koliko puta sam joj rekla: ja HOĆU da letim bez obzira da li taj let košta teškog pada, suza, bola... Nije dala. Kako godine prolaze, njihova stabla su se jednostavno obavila jedno oko drugog, iako mi se čini da je majčino nekako čvršće i da ono drži ravnotežu. A ja već zrela žena , ipak bi se radije popela i sakrila u tatinu krošnju, krišom se smejala novim nestašlucima, detetu u sebi. Nisam ga zaboravila, ono intenzivno živi u meni zahvaljujući mom tati. Opet je osmeh na mom licu koji skidam na vratima stana mojih roditelja. Iz neobjašnjivog straha kako će majka da uvuče crv sumnje u mene. Došlo je vreme da ne želim razgovor sa majkom, ali zato kada pogledam prelepe plave oči moga oca vidim da on zna da sam ja u stvari nasmejana. I to mi je dovoljno. Ovo neću kvariti. Ovo je sada moje vreme, vreme da letim. Nema veze ako padnem, uvek ću imati snage da se dignem i krenem dalje. To me je ONA naučila. Ali da letim, smejem se bez straha , to je ON.

Razvod

Posle raspada jednog braka, ostala sam sama sa dvoje dece. Ništa naročito, ima nas na hiljade. Da li to znači da treba da se povučemo iz života, lečimo frustriranost posvećujući se isklučivo deci, roditeljima, raskidajući prijateljstva koja na bilo koji način imaju dodirnih tačaka sa bivšim? Ili možda da se složimo sa tim da treba razviti prijateljske odnose sa njim , nalaziti se na kaficama, razmenjivati iskustva o novim ljubavima, deliti svakodnevne probleme. Pa drage moje baš zato smo se i razvele jer ništa od toga nam nije uspevalo kada smo bile sa njima.

Žene često upadaju u zamku koju sam ja nazvala : zamka faza. Kada se razvedete imate dve faze do one koja vas najzad oslobađa. Prva faza je obično faza besa, nakon toga dolazi faza depresije. U fazi besa se iskaljujete prvenstveno na sebi jer smatrate da ste podbacili kao žena, jer kako oni znaju da kažu : tražio sam van kuće što nisam imao u svojoj. U drugoj fazi tugujete nad sobom jer se smatrate krivom za sav taj užas koji vas čeka bez njegovog oslonca. E pa obično dok kod vas traju te dve faze, on se izjurca, naizlazi, navija se devojčica i u jednom momentu shvati da je ipak dobro živeti pored vas. Pojavi se jednog dana i kaže vam da ste vi ipak ona prava. Vi srećni i popuštate. Tada činite najveću grešku jer to je kod njih samo predah između dve runde. Dopustite sebi da uđete u fazu “ravne linije”. Racionalno i bez emocija prema dotičnom objasnite da vi nepijete kafu više zajedno a kamoli da živite opet pod istim krovom. Čak ni bivši muž-ljubavnik odnos vas neće više interesovati.

No tu su i deca. Ta ista koja će postati isključivo vaša briga, i sa tim se morate pomiriti. Ali početak niza priča i tema neće doticati ni vaše bivše niti vašu cenjenu decu, već vas drage moje, napokon slobodne.

SEX PISTOLS RENEW

(I am not) your stepping stone... 1980.
Moja naj omiljenija grupa, Sada je 2011. Zar je moguće da me vrate? Slike se samo ređaju, proživljavam ih opet istim intenzitetom kao i tada. Vratili su se stari mirisi, osećaji davno zaboravljeni. Neko je rekao: mlad si onoliko koliko se osećaš mladim... Koje sr..nje od misli. Nikada nisam razmišljala da treba da "osećamo" koliko nam je vremena ostalo, i šta priliči nekom od 4o i nešto da radi. Ispada da se pravdam zbog nekih postupaka, izrečenih reči, načina ophođenja. Ali oni su u pravu i mudrost je kada kažu: NEVER MIND THE BOLLOCKS , HERE IS THE SEX PISTOLS!!!!!

Kišni dan, a takvo i raspoloženje

Da li  vremenske prilike utiču na moje rapoloženje, ili je slučajnost to da mi se u skladu sa vremenom dešavaju
ružne stvari? Prosto ssam počela da se bojim objave vremenske prognoze. Neću je više ni gledati. Kažu postoje meteoropate. Da li sam ja emotivni meteoropata, uslovljen lošim događajima vezanim za vremensku prognozu? Čista slučajnost? Ne. Profesionalno deformisana nakon analitike statističkih podataka zaista dolazim do rezultata: loše vreme , loš događaj, loša emocija. Pokušavam da se kontrolišem i što više radim na tome dolazim u situaciju da želim da UJEDAM! Besna sam na sve, bez nekog velikog razloga , jednostavno....besna. I na sebe naravno. Sreća da to prepoznajem . Ranije sam svesno povređivala ljude oko sebe, sada ne. Svesna svog vremenskog ludila, lakše je, ne meni već drugima. Da li me neko kažnjava? Ljudi se  raduju kiši, snegu...vreme zbližavanja, ušuškavanja, čaše vina, zagljaja.. A ja? UJEDAM! Kao da (izvinjavam se na izvornom izričaju) govna padaju sa neba ! Pokušavam nešto lepo da učinim za sebe...ne vredi, loš osećaj u stomaku, mučnina, neizvesnost. Samo da prestane da pada...

Mrvica je ostala u bolnici, moja mrvica.  Ne kada je sunčano, ne kada je vedro već kada je počelo da pada. Uvek kada pada mi se dešavaju ružne stvari, kao što je i ružno vreme. UJEDAM!
Samo nek prestane da pada...

Žena-Muškarac

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim zašto  muškarci govore: ne mogu da shvatim žensko razmišljanje. Nakon dosta pročititanih knjiga, raznih autora, od vrsnih psihologa , unesrećenih i razočaranih žena pa sve do feministički opredeljenih autorki , šta je u stvari suština. U XXI veku, dobu jednakosti polova sve je to zbrkano u  našim glavama. Mi žene želimo iskonskog muškarca, lovca, romantičnog i osećajnog partnera, koji sluša šta mu se priča bez obzira na temu,nekog ko misli na nas 24/7. Jednakost polova je političko i moralno pitanje, dok je suštinska razlika među nama naučno pitanje. (citat Alana i Barbare Piz) Tražiti jednakost dve potpuno fizički i mentalno različite vrste je nadasve smešno. Ja bih volela samo da tražimo razumevanje naših različitosti.Kada bi tu došlo do koncenzusa sve bi bilo lakše. Ovo je posvećeno ženama koje ne shvataju ili tragično shvataju mnoge reakcije svojie druge polovine. Poznato je da mi žene, kao ja sada npr. možemo da radimo više stvari odjednom (pišem blog i prisluškujem ćerkin razgovor sa momkom)., i razmišljam o tome kako ću popodne ići do drugarice na sedeljku. Muškarac kada radi nešto, totalno je isključen i u potpunosti je samo tome posvećen. Tako funkcioniše njegov mozak. Fiziologija drage moje, pomirite se  s tim. Popunila sam test o tome kako radi  moj mozak. I....rezultat je između veoma muškobanjastog mozga i preklapanja. Nisam nesrećna jer zaista sam mnogo radila na tome da shvatim čitavu zavrzlamu oko muškog razmišljanja , provela isto kao i većina vas puno vremena analizirajući zašto mi je neki muškarac reko ovo ili ono. Od kada sam prihvatila njihov način komunikacije i prestala da razmišljam o izrečenom ja sam zadovoljna. Posvetite se sebi, recite egzaktno ono što mislite, budite tajanstvene kada treba, budite žene. Shvatite da smo mi, dva različita sveta . Pustite njega da vozi a vi uživajte ćutećki u toj vožnji.  A jednog dana se okrenite i recite: WOOOW kakva vožnja.

Stres

Kažu svi mi reagujemo stresom na određene situacije. Bolest naj bližih, nesreću bliskih prijatelja, ružne slike iz tamo neke ratom zahvaćene zemlje. Već godinama sam u hroničnim sresovima. Pišem u množini jer svaki moj stres ima i svoju fioku. A ZA ovih četrdeset i nešto naređalo se fioka podosta. Ali sada ću Vam izvući samo jednu i pokušati da pobijem teoriju emotivnog stresa. I on i ja imamo majke koje obožavamo. I njegova majka i moja su bolesne od iste bolesti. Imaju čak i slične godine života, razlika je zanemarljiva. Tako on meni javlja da mu je majka jako loše i da neće još dugo živeti. Ja se rastužim a on mi kaže da je to ok jer sve se mora završiti onako kako treba. Ja sam ga pitala "a kako to treba"? Pa umreće, tako treba.I to je rekao hladno, bez emocija. Pomislila sam možda je pijan, ali ledeni glas me je razuverio. To je njegov odnos prema svemu. Nema stresa. Logičan sled stvari. I onda pomislim, pa da, sada sam shvatila da ne reagujemo svi stresom na takve i slične događaje.I setila sam se da mu se rođeni bratić ubio u streljani sa svojih 30 godina. I onda je rekao: da ubio se, i? Sada ga nema i život ide dalje.Sada razumem, možda nisam u pravu ali preko puta mene je sedeo MUŠKARAC. Ne kažem da smo mi žene osetljivije, plačljivije, ne, nego smo borci, a oni prihvataju stvari takve kakve jesu. Nasuprot tome ima jedan muškarac koji je odlučio da nikada ne umre... Ne iz straha od smrti , već zato što mu je lepo ovde. Izuzetni i drugačiji ljudi čine ovaj svet lepim...

Vreme, tajming, ...

U 6 dodji do mene, u 8 imas zakazano kod doktora, ostalo ti je jos par sati da uzivas u toplom krevetu pored coveka kojeg volis , vreme...Mislim da vreme uopste ne postoji. Mi smo ga izmislili da bi sebe ogranicavali, ukalupili. Mi radimo za te skazaljke a ne one za nas. Koje gubljenje pogleda...da, pogleda na sat. Umesto da gledamo kako reka protice i uzivamo u tom beskonacnom toku. Bore ce nas podsetiti da "vreme" prolazi... a neee to je zabluda. Jer moze neko odluciti da zivi eto tako, dokle mu se hoce, ili uopste da ne odluci. Taj nije rob vremena , taj covek je bogat. Jer njegovo je svo vreme , moje, nase, vase...Ponasajmo se kao reka, koja nam se podmeva nestasno nas prskajuci talasicima, koji spiraju te bore sa nasih lica i ona su opet ona mlada. Neko rece: izgubio sam toliko vremena radeci .... Koja zabluda, nista nije izgubljeno, radio si i to je to.Posle si pio pivo sa najboljim drugovima, pricali ste , smejali se. i to za tebe nije bilo izgubljeno vreme...to je prijatelju moj samo prijatan dogadjaj u beskonacnom toku dok ti to zelis....Samo to i nista vise.

prvi zaron

Dogodi ti se da nemaš vremena i da besciljno lutaš net prostorom. Nepoverljiv prema ljudima koji se nalaze u istom prostoru počinješ da im daješ imena poput "pacijenti"...Da li sam i ja za njih "pacijent" nije me briga...Ulogujem se u par društvenih mreža i ponašam se kao mamac koji ne želi da bude ulovljen ali želi da sazna da li će neko posegnuti za njim. Sediš u prvom redu virtualnog pozorišta, oni sakriveni iza i sa sigurnišću da su sve mane skrivene kreću u lov. Ja sam lovina ali ne sa interesom da bude ulovljena. Sve je to igra usamljenih i radoznalih. Kao da sanjaš hiper realni san. Započinjem razgovore sa meni interesantnim likovima, ispitujem ih kao najiskusniji psiholog, ponekad se nasmejem razotkrivenom ali ipak ostajem kulturna i odlazim sa njihovih profila totalno nezainteresovana. I tako mesecima...on line u slobodno vreme kojeg baš i nema mnogo. Uostalom lovci su uvek tu 24 časa. Zabava, kad god zaželiš. I uvek postoji to ali.... Sasvim slučajno ulogujem se na društvenu mrežu i vidim profil...napišem ...zainteresovana..čekam, pojavljuje se zelena oznaka pored imena...znači on line je. Počinjem lepo , kulturno sa : dobar dan. Usleđuje odgovor. Dobar dan. Koje to kosmičke sile upravljaju nama, da li je to od zračenja mog PC-ja, dlanovi se znoje, u stomaku mučnina, i to samo od dobar dan. Šta li će biti od , možda, kako se zoveš , odakle si.... Da li je moguće da postoji ljubav na prvi bit? Čovek žaba, brain storming, metla, veštica...kakva li će to priča biti...