1+1

U meni se bore moji roditelji. Stvorena od dva bića, koja su dočekala vreme svoga rata u meni. Kao dva stabla iste vrste , različitog roda. Moje dve polovine mozga. Unutrašnji sukobi se dešavaju baš iz tih razloga, dva pogleda na svet iz kojih mi "donosimo " odluke. Uvek sam više volela razgovore sa ocem. Bio je veliko dete,  razumeo je svaku moju suzu, osmeh, nestašluk već odrasle žene ili me je jednostavno voleo i delio sve to samnom da bi ga ja još više volela. a nikako nije shvatao da ga ja u stvari  obožavam. Sa druge strane tu je moja majka, vešta, lucidna, neprimetno me uvlači u svoj svet i živi svoj život kroz mene. I nju volim, iako me je uvek kritikovala za svaku suzu, učila me da moram biti čvrsta. Kada sam se smejala "bez razloga" to joj je bilo čudno i kada bih joj rekla zašto je osmeh tu, ona bi sumnjala. Nije sumnjala u moju sreću već u razlog. Sve bi učinila da ga skine sa mog lica i vrati me " na zemlju". Koliko puta sam joj rekla: ja HOĆU da letim bez obzira da li taj let košta teškog pada, suza, bola... Nije dala. Kako godine prolaze, njihova stabla su se jednostavno obavila jedno oko drugog, iako mi se čini da je majčino nekako čvršće i da ono drži ravnotežu. A ja već zrela žena , ipak bi se radije popela i sakrila u tatinu krošnju, krišom se smejala novim nestašlucima, detetu u sebi. Nisam ga zaboravila, ono intenzivno živi u meni zahvaljujući mom tati. Opet je osmeh na mom licu koji skidam na vratima stana mojih roditelja. Iz neobjašnjivog straha kako će majka da uvuče crv sumnje u mene. Došlo je vreme da ne želim razgovor sa majkom, ali zato kada pogledam prelepe plave oči moga oca vidim da on zna da sam ja u stvari nasmejana. I to mi je dovoljno. Ovo neću kvariti. Ovo je sada moje vreme, vreme da letim. Nema veze ako padnem, uvek ću imati snage da se dignem i krenem dalje. To me je ONA naučila. Ali da letim, smejem se bez straha , to je ON.