Stres

Kažu svi mi reagujemo stresom na određene situacije. Bolest naj bližih, nesreću bliskih prijatelja, ružne slike iz tamo neke ratom zahvaćene zemlje. Već godinama sam u hroničnim sresovima. Pišem u množini jer svaki moj stres ima i svoju fioku. A ZA ovih četrdeset i nešto naređalo se fioka podosta. Ali sada ću Vam izvući samo jednu i pokušati da pobijem teoriju emotivnog stresa. I on i ja imamo majke koje obožavamo. I njegova majka i moja su bolesne od iste bolesti. Imaju čak i slične godine života, razlika je zanemarljiva. Tako on meni javlja da mu je majka jako loše i da neće još dugo živeti. Ja se rastužim a on mi kaže da je to ok jer sve se mora završiti onako kako treba. Ja sam ga pitala "a kako to treba"? Pa umreće, tako treba.I to je rekao hladno, bez emocija. Pomislila sam možda je pijan, ali ledeni glas me je razuverio. To je njegov odnos prema svemu. Nema stresa. Logičan sled stvari. I onda pomislim, pa da, sada sam shvatila da ne reagujemo svi stresom na takve i slične događaje.I setila sam se da mu se rođeni bratić ubio u streljani sa svojih 30 godina. I onda je rekao: da ubio se, i? Sada ga nema i život ide dalje.Sada razumem, možda nisam u pravu ali preko puta mene je sedeo MUŠKARAC. Ne kažem da smo mi žene osetljivije, plačljivije, ne, nego smo borci, a oni prihvataju stvari takve kakve jesu. Nasuprot tome ima jedan muškarac koji je odlučio da nikada ne umre... Ne iz straha od smrti , već zato što mu je lepo ovde. Izuzetni i drugačiji ljudi čine ovaj svet lepim...