ANĐELI U SNEGU

Zabeleo se moj grad. Sve je tiho, mirno. Stojim na mom prozoru i posmatram. Vraćam se u vreme svog detinjstva. Osmeh na licu se spontano pojavljuje na mom licu. Znam da me čeka otkopavanje kola, čišćenje staze ispred kuće, ali ja u trenutku odustajem i sa nesvakidašnjom radošću oblačim toplu odeću i izlazim napolje. Već je pao mrak, na ulici skoro da i nema nikog, sneg je neugažen već se prostire kao beskonačno slikarsko platno. Krećem u svoju misiju. Bacam se na leđa i pravim trag , pravim svog prvog anđela u snegu. Koja radost! Prvi je tu, drugi, treći, a osmeh prelazi u glasan smeh. Oslikavam moju ulicu anđelima. Jedan prolaznik zastaje, gleda "moje" slikarsko delo i samo uz blag i setan osmeh mi kaže : "Bravo i hvala". Valjda sam i njega podsetila na detinjstvo. Možda su i ljudi koji su kasnije gledali iz svojih toplih domova napolje pomislili  da anđeli postoje ili  je sneg probudio beskrajnu radost u njima. A taj neko sam bila ja.  Sigurna sam da su i oni gledajući u redove anđela imali osmeh na licu. I to me raduje, jer sam usrećila nekog. Naravno da me je dočekala i lopata, i metla i sva ostala sredstva za čišćenje snega sa kola i puta, ali mene su gledali "moji" anđeli!

VOLOSOV LET I

Adelind je dobila zadatak. Odbraniti ONKland od MWta. Sedela je u svojoj kapsuli i razmišljala kako da reši tu situaciju. Gledala je kroz stakleni otvor i beznadežno posmatrala purpurni sneg koji je neumoljivo padao. Znala je da jedino Volos može da joj pomogne ali je morala da nađe načina da uspostavi telepatsku komunikaciju sa njim. Odlučila je da kreće u quest u pronalaženju načina za konektovanje.  Skrenula je pogled na tastaturu PC-a i nasmejala se sama sebi što će pokušati na drevni način i  počela da piše... "Poštovani Gospodine ..." Obraćala se njemu, Volosu, ne nadajući se previše odgovoru, ali on joj je bio jedina nada. Pomislila je kako je drsko obraćati se njemu koji vlada zemljom, podzemljem, zmajevima, magijom. Ona, Adelind, jedna karika u lancu , skoro pa beznačajna ali u ovom trenutku jedina koja je spremna da se suprotstavi surovom MWtu. Posle nekoliko dana dobila je odgovor, moćni Volos želi da pomogne. Počela je korespodencija, pravljenje planova, taktika. Nekako spontano se desilo da je Adelind počela pismo sa : Dragi Volose.... Osetila je bliskost a u isto vreme ogromno olakšanje što je quest rešen .  Jedan dan su se otvorila vrata i ušetao je on: visok, sa osmehom na licu i najlepšim očima koje je Adelind do tada videla. Oči prodorno zelene oivičene dugim trepavicama. Pogled kakav samo zmaj ima i moć da pročita misli i  vidi svaku slabost. Adelind je bila ratnica i to joj je dalo snagu da ga pogleda pravo u oči. Tog trenutka je znala, Volosa je čekala , sve ostalo je bila  bleda senka. L-E-T do njenog srca je kratko trajao, samo taj tren kada su im se sreli pogledi. Nedugo zatim moćni Volos je pozvao Adelind da vidi vanilla sky. Jezero je blistalo a iznad njega se prostirao beskraj vanilla sky-a. Raširili su svoja krila  i poleteli. Osećala je sigurnost , bezbrižnost i mir kakvu do tada nije okusila. Volos nije osvojio samo njeno srce već i dušu.

                                                                    

Razgovor bez reči

Rekla sam pre nekog vremena da ljubav inspiriše. Ja nisam želela da pišem o njoj jer želim da je živim a ne da je delim sa drugima. Ali jednostavno mi se desilo da želim da podelim nešto što prvi put živim. To je da je moguć razgovor očima. Voditi ljubav pogledom. Razumeti šta znači pogled upućen preko stola. Ćutati i razumeti. Dovoljno je vremena prošlo od prvog pogleda da mogu sebi dopustiti da priznam da sam ispunjena kao žena. Ja, koja sam sama prolazila kroz užasne periode sama, spoticala se, dizala, dobijala borbe, nisam odustajala, nisam mislila da postoji takav MUŠKARAC! Napisano velikim jer to je axiom. Pored njega je sve lakše, jednostavnije, ispunjenije. Ja jesam jaka žena ali koja ima potrebu za dominantnim muškarcem. Volim to u njemu. Brižnost nije privilegija žena to je vrlina muškarca. Toliko je toga u njemu da mi se ponekad čini da je nestvaran. Probudio mi je radost života, pokazao izlaze a da ja nisam morala da se mučiim kako ,kada, gde...Kažu ne postoji idealan muškarac.Za mene postoji jer volim i ono što neki kažu da su njegove mane. Ni mi nismo idealne ali se za mene našao neko ko me je prihvatio onakvu kakva jesam, naizgled jaka, iako uvek spremna da se podignem. Samo sada je tu neko ko će mi pružiti ruku da to bude lakše, kao što sam i ja uvek tu sa pruženom rukom ako se njemu to desi. Dovoljan je samo jedan pogled.      

JEDNOČINKA

Ovaj put su bili elegantniji, nekako savremeniji, proevropski. Vođa je mlad, čekao je svoje  vreme, niije bio nestrpljiv. Nije mu trebao zaluđen narod dovežen autobusima pred Banovinu,  ozvučenje, vatreni govor propadnika nacionalne manjine koji se kune da je najveći Srbin među Mađarima. Čekao je zavijen u plavu zastavu sa žutim zvezdama koja mu je poslužila kao kostim u predstavi zvanoj : "Manipulant". Podigavši dirigentsku palicu moglo je sve da počne. Ljudi u togama presudiše da imamo da živimo gde nam oni kažu, da radimo kako oni kažu, da smo nekakav administrativni centar, da ne postoje Srem, Banat i Bačka...Sve su se oni lepo dogovorili, presudili, zaključili, promenuli istorijske i geografske axiome, ali su nešto prevideli....Gradove ne čine zgrade već ljudi. Nismo mi ovce iz devedesetih, nacionalno zadojeni, naša deca više nisu deca, vaspitani su drugačije. Onako, starinski, vojvođanski... multietnički, kako neki vole da kažu. E tu se prešao glavni lik iz ove predstave. Džaba, možda je ipak trebao da dovede neke sa jogurtom pred Banovinu? Ma naša deca bi im donela vruće puter kifle, tako su vaspitana. Fina deca. Fina dok im nedirneš u njihov grad, u njihovu Vojvodinu. I zato bi drug mali trebao da brzinski smiri strasti, da se spusti na zemlju, da ne glumi reinkarnaciju njegovog političkog tate....kasno je za to. Još nije izlapio miris baruta i krvi iz naših nozdrva, slike prikolica, redova, sakatih mladih ljudi, rasturenih porodica. Mi to nismo zaboravili a naša deca to neće dozvoliti.Neće dozvoliti ni da im tamo neki kažu da od sada živimo u getu koji se zove tako i tako, da imaju samo pravo da rade i ćute. Simbolično je čak i ime malog vladara. Hoda po svom imenu, pokušava da povede i narod, pa kud prevagne, njemu izgleda sve jedno. Provalija, nema veze... Bili smo već jednom na dnu, šta fali? Ali ovaj put će mladi drug sam sa svojim statistima... A naša deca, pa zna se na EXIT koji se održava u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, koji se nalazi u Bačkoj!!! Pardon, Petrovaradin, Srem! A dolaze nam i Banaćani!!!

PIJACA

Obećala sam sebi da neću slušati vesti, čitati dnevnu štampu, učestvovati u razgovorima o politici...ali ja ipak živim u državi gde se i baba sera razume u makroekonomiju , deficit u budžetu, telekomunikacije...Naravno da je tako jer se zaista ništa ne razlikuje post izborna trgovina od one na pijaci. Bar na izgled. Jer ipak na pijaci, iako svi mi znamo da su trgovci tek preprodavci a ne i proizvodžači, sve je poštenije. Lepo zataknem moj ceger subotom i krenem tako u kupovinu. "Dobar dan" - kažem ja, "Dobar dan", reče baba za tezgom. "Pošto krompir?", " Trideset dinara", "Molim kilu", "Izvolte kilu i jače", "Hvala", platim i odo. Čist račun. A ovi naši , njihovi, svoji, većni ne znam čiji ovako: " Jeo sam g..., svašta pričao o vama, ali sve ima svoju cenu pa i moj obraz", "U redu, istina, pa pošto ti je taj tvoj obraz?", "Pa recimo, ministarstvo za infrastrukturu", " Auuuuu, brate, malo skupo", "Ma dobro, ajd može i za ministarsko mesto u ministarstvu poljoprivrede, ali i dva ambasadorska mesta, ali ne u nekim bantu državama, već recimo jedno evropa a jedno recimo USA", "Ajde brate ministarstvo može, i jedno ambasadorsko mesto, a da bude jaka mera dam ti i dva upravna odbora", " Ajd u redu, može, ali da znaš doooobro ste prošli" I tako dragi moji oni zeznuše sve pijačare. Mislim da bi trebali da otvore kurs za ove jadnike sa zelenih pijaca kako se trguje, a ne meni baba da proda kilu i po krompira za trideset dinara, propašće jadna...

Nušićevi dani

Ode ja na more iz države bez oformljene vlade, vratih se u državu sa premijerom na čelu. Da sve bude još luđe doputovala ja u Grčku kada oni oformiše vladu drugi dan od mog dolaska. Valjda su ovi  "moji" čekali da ja odem pa da najzad objave da imamo mandatara. Tako nam i treba. Uostalom kako je počelo sa izborima za predsednika države drugačije nije moglo ni da se završi. Mogli smo da biramo između proizvođača lutkica i kolportera i kopača dubokih rovova. Sve su im poplavele junačke grudi od busanja ko je pošteniji, ko je više radio, ko se prvi oženio, nosali su jadnu decu , balavili po njima, igrali basket, čitali zamišljeni knjige, pa iz duboke nirvane dok skidaju naočare i zumiraju kameru izbacivali floskule, narodnim ušima toliko već poznate ali iz ko zna kog razloga još uvek mile. Za to vreme dok su se kolporter i kopač nadmetali koji će da pljune dalje, mladi trećeplasirani najbolji student političkih nauka, inače do tada prvi čovek policije ili ti glavni baja pandura koristio ih je kao odskočnu dasku i katapultirao se do mesta premijera. Tako im i treba. A mi kao jadni nismo znali, mislili prošle devedesete, ne povratile se... E sada  malko u rikverc društvo! Ali nije to ni tako loše samo da se sada sprovede "rednja" u redovima stranke na čijem je čelu još uvek glavni sprinter predsedničkih izbora. Reče prvi čovek Beograda: i treba da onaj bude premijer. I treba! A zakitili smo se i predsednikom... Jadan sav se bio usapunjao pokušavajući na bantu engleskom jeziku da se obrati nekom skupu. Ljudi su u panici stavljali slušalice za simultani prevod, a njegov savetnik se bečio ko da je dobio klistir pet minuta pre "šefovog" izlaganja, al mora da se suzdrži kad već njegov šef to radi i bez klistira. Kolporter je u međuvremenu tražio da se mladi budućijadnimipremijer izjasni oće li u brak sa njim illi veridba otpada. Oglasi se "mlada" već koliko sutradan da je našla bolju priliku i da se udaje iz ljubavi a ne radi imetka mladoženjinog i onog šta joj budući brak obezbeđuje. A da, umalo da zaboravim na tipa jamogusveradnjedaradim gitaristu u pokušaju. Kako se beše zovu njegovi svatovi? URS? Pre im priliči USR..i kako su prošli kod nas u Vojvodini. Ali jamousveradnjedaradim gitarista će se opet lepo smestiti u foteljicu, uzeće notnu sveščicu i krojiće fiskalnu politiku. Naondulirana žena sa cvetnim imenom će biti guvernerka ili ministarka finansija ili ministarka samodajelovaupitanju ministarstva i kao što joj je ime cvetno tako će i nama cvetati za vreme njenog mandata. Sada treba samo gledati i čekati da se neko od dece prodere: "Dole vlada"!!!! Ovi se moji već deru al ne vredi...nisu deca ministarska...

Frau Gabrijela on the beach

Pobegneš iz grada, od ljudi, članova uže i šire familije da nađeš  ono za čim čezneš cele godine: mir. Poneseš gomilu knjiga, zaboraviš lap top, maštaš o ležaljci, mirisu mora i hladnoj sveže ceđenoj sa puno leda. Čuješ samo talase i kraj. Ali šta se dešava posle izvesnog vremena. Počinješ da osluškuješ okolinu. Uspešno si bila isključena dva dana ali već treći počinju čula da ti reaguju na spoljnje nadražaje. Prvo osećam sem mirisa mora, razne pomade: kokos, neven, kakao buter. Kao mirisi iz bakine kuhinje pred Božić. Nakon toga se čuje prvo žamor a onda jasni razgovor grupe građana po plaži. Interesantan je ovaj moj ravničarski svet. Žene sose , a muževi laloši. Naravno da je tu i glavna torokuša, frau Gabrijela. Ta je vazda trčkarala od jedne do druge grupe građana i pričala im sve i svašta. Od toga kako se porodila u "komadu" (to mi nikako nije bilo jasno, a dva puta sam blago izvolela imati to iskustvo), pa sve do toga kako ih ni u bašči na ostavljaju na miru jer njega (muža) zovu čak kada i kokoška slomi nogu! Iz toga se dalo zaključiti da je gospodin veterinar. I tako sam našla novi zanimaciju na plaži : Pop Ćira i pop Spira uživo, savremena verzija. Gospođa veterinarka me je sablažnjivo gledala dok sam samo u tangama protrčavala između njihovih suncobrana. Da je mogla verovatno bi mužu sipala "slučajno" malko sode u oči izazivajući mu privremeno  slepilo. Nije glasno komentarisala jer je valjda mislila da ako sam toliko smela da idem po plaži polugola, šta bi tek uradia da ona prigovori? Kako nije uspostavila nikakav vid komunikacije samnom ( ne mislim da je umirala  od žeje da se upoznamo, već je samo kopkalo ko sam i odake sam), počela je na sav glas da se dernja po plaži ko da joj ne daj Bože deru kožu sa leđa. Njena sagovornica (ako se tako može nazvati, jer frau Gabrijela nije davala nikome šansu da progovori sem kada je uzimala danf između rečenica) je bila uplašena jer je mislila da se ova okomila na nju. Nije jadna znala da JA treba da čujem njen monolog. Zabavljalo me je to što su se pojavili prodavci tričarija iz Senegala i  sa Jamajke na plaži. U početku sam samo gedala da bi s vremenom počela da razgovaram sa njima. Iako su za vreme naših kratkih razgovora pokušavali da mu uvale što šta, meni je bilo interesantno da čujem kako su završili tu, na jednoj od grčkih plaža natovareni kao mazge. To moje čavrljanje sa njima, frau Gabrijelaje protumačila kao moj pokušaj da kupim "original" Furla torbu. Tada počinje taj njen monolog dovoljno glasan da su je čuli i na susednom ostrvu. Ona sebi ne dozvoljava ništa ispod Merkatorovih butika gde kupi dve, tri majice i onda zna da je to kvalitet! Ha! I sve to začinjeno tikovima u vidu palacanja jezikom kao da joj je mama zmija belouška. Bi mi smešno jer očigledno da "Gabica" nije mogla da preboli što sam je stavila na "ignore". Kako nekome da objasnim da sebe samu stavljam na "ignore" kada sam na godišnjem odmoru? Uostalom da li treba bilo šta objašnjavati?

Peace&glory

Utonuti u nečije oči....poseban osećaj. Sav nemir koji osećaš u trenu nestaje. Apsolutni mir. Zašto žene očekuju od muškarca da on dokazuje svoju muževnost puštajući ga da se lomata po neravnom putu punom zamki i opasnosti dok se ona pravi nejaka i sklanja se iza njegovih leđa? Da li na taj način misli da podilazi i podstiče svog muškarca na još žešću borbu??? Meni to ne treba. Dovoljno je to što je on muškarac koji kada me pogleda znam da će sve biti u redu. Ne treba da se dokazuje da je "muško". Čim je samnom znam da je on taj pravi koji bi da treba stao ispred mene i zaklonio me od vetrova, kiše, preneo me preko neravnog puta. Ja se nesklanjam iza njegovih leđa gurajući ga napred po dokaze muževnosti  već stajem iza njega jer sam srećna što je ispred mene pravi muškarac. Peace&glory.

GREDA

Svi mi imamo uspone i padove. I jedna i druga opcija su stresne. Naravno, mnogo je lakše proživeti uspon iako vam i taj osećaj posle nekog vremena može predstavljati problem. Toliko toga se dešava u našim životima da nismo spremni više ni za lepe stvari, i one predstavljaju stres. Razmišljajući o tome shvatila sam da treba da se zahvalim dugogodišnjem bavljenju sportom kako prihvatam i te negativne situacije. Setila sam se državnog prvenstva u gimnastici od pre hmmmm godina. U sred fenomenalno odrađene vežbe na gredi, kada sam već bila sigurna da sam "počistila" konkurenciju, pala sam, pri tome udarila koleno o ivicu grede koje se pri tom rascvetalo. Trener je dotrčao, ja sam samo rekla da mi ga zavije, naskočila nazad i odradila sastav do kraja. Naravno da sam bila svesna da se kao balon od sapunice rasprštala sigurna medalja, ali meni je bilo važno da završim započeto. Bila sam još dete, ali ni suzu nisam pustila, sportski sam to podnela. Sada kada mi se dešava "da padnem sa grede", ne očajavam. Nemam prava na to, moj duh mi ne dozvoljava. Prihvataš sportski i poraze, nema druge. Kažu mi da sam borac, da sam jaka, ne.... nisu u pravu.Ja sam samo naučila kako podneti i poraze. Sportski!

                                              

ASIMILACIJA STAVA O ISTINI

Pre izvesnog vremena sam imala priliku da razgovaram o uobičajenim, životnim stvarima sa čovekom čije je mišljenje vredno pažnje i razmišljanja. Došli smo do teme u kojoj smo razmenili mišljenja o pojmu istine. Iznela sam stav da treba uvek govoriti istinu bez obzira na posledice i to u svakoj životnoj situaciji. Taj stav sam obrazložila time da govoreći istinu možda u prvom trenutku povrediš sagovornika ali si ti pošten u odnosu na sebe. Nakon toga ne postoji bojazan da ti se spočitava bilo šta niti dolazi do raznih nepotrebnih rasprava. Egzaktno kažeš šta misliš da osećaš tada i to je to. Verujem da i naši sagovornici duboko u sebi imaju osećaj da je to tako kako kažete ali su samo čekali trenutak kada će to biti izrečeno. Znači: po meni je sve otvoreno i transparentno. Saslušavši me , počeo je da iznosi svoj stav o istini. Tek tada sam počela da razmišljam o njoj na drugi način. (prednost muškog mozga) O istini sagovornici mogu imati različit stav ali istog smera. Da, istina je što mi govori samo sam je ja drugačije "obradila" u svojoj glavi. Da ne pominjem kako je nju moguće dizati i na drugi i treći nivo posmatranja i tek tada shvatiš da je ponekad ta ista istina toliko intimna da je bolje da je zadržiš za sebe. Ne zato jer želiš da sakriješ nešto, već zbog moguće nesposobnosti onog drugog da je analizira iz nekog drugog ugla ili nivoa , kako reče moj sagovornik. I tako asimilirajući njegov stav o istini u svest novog sadržaja shvatila sam da ću sebe poštedeti mnogih neprijatnih situacija , a u isto vreme ostati dosledna samoj istini.

IMPOTENCIJA

Impotentnom vladaru kakav je bio Milošević, mogao je da se digne jedino narod. To mu se i desilo, i promenismo tada kurs. Polako, mukotrpno gradili smo imidž mlade pro demokratski orjentisane države. Naznake normalnog društva su  se svakim danom dale primetiti. Ko kaže da je to bilo  vreme autokratije silno se prevario. Poslednjih deset godina polako, korak po korak , bez obzira na sve poteškoće i nerešena spoljno politička pitanja išli smo prema plavoj zastavi nadajući se da ćemo i mi najzad dobiti svoju zvezdu na njoj. Setimo se samo vremena uspostavljanja nove Vlade 2000-te. Koliko optimizma, vraćenih osmeha na lice. Taj trend se nastavio bez obzira na tragediju koju je ovaj narod doživeo izgubivši najvećeg vizionara. Okrenuli smo poglede u drugog čoveka, istina drugačijeg temperamenta, načina pregovaranja, načina rukovođenja, ali iste vizije. I šta smo uradili....Tadiću se desio impotentan narod. Uljujkani u bezbrižnost, neshvatajući da nas od nje ipak deli još mnogo toga, nismo otišli da mu damo podršku. I sada možemo samo da se ljutimo na izborne timove, glupane sa belim listićima kojima je izlazak na izbore mogućnost da iskažu svoju "kreativnost" u crtanju, pokušajima da budu duhoviti. Na taj način su samo podigli cenzus i ništa više. A možda oni vole državu Srbiju od pre 2000-te? Kaznili ste jedini deo koji je valjao u našoj spoljnoj politici, eto to ste uradili. Imamo sada "Englesku kraljicu " za predsednika, sa sumnjivim mastersom, i buduću premijerku sa svežom ondulacijom. A da, i prvog savetnika, napućenih usana i sumnjive nervne stabilnosti. Šta smo tražili to smo i dobili.

       

FORUM ŽENA

U duhu predizborne kampanje aktivirali su se i forumi žena raznih političkih stranaka. Te žene su stavile svoja tela i duh  na oltar svojih partija i sada se bore za svoja prava. Potpisale su "brak" sa strankom i pod njenim okriljem a kroz svoje "forume" žele da dođu do svojih ciljeva. Briga današnjih žena a samim tim i cilj je da su plaćeni računi za struju, telefon, da imaju dovoljno novca da pristojno školuju decu, jednostavno da mogu da prežive od svojih plata. Znači borba za goli život. Bar ja to tako razumem. Prisustvovala sam raznim "ženskim radionicama" u organizaciji foruma žena i ništa novo nisam čula. Samo su mi odlutale misli na to kako imam zakazano kod pedikira, masera, frizera. Uz put treba da kupim nešto iz najnovije kolekcije donjeg veša WS... Jer za razliku od njih koje su potpisale da svoja tela i duh poklanjaju partiji a u cilju borbe za goli život, ja znam da postoji nešto više od toga....sex sa muškarcem kojem ništa nisi potpisala.

   

VIRUS PK2012

Sezona virusa PK2012 je u punom jeku. Ni kod kuće čovek nije više siguran, iskače iz TV prijemnika, radija, poštanskog sandučeta... Trebali smo se bolje pripremiti , pokupovati zalihe hrane, higijenskih sredstava, gomile tolet papira. Jer krenete li sada u kupovinu bilo u obližnji super market ili na pijacu negine vam frontalni napad jurišnika virusa PK2012. Prvo će vam se zavrteti u glavi od crvene, zelene, žute, plave, narandžaste i ostalih boja. Ako imate sreće rukavi za koje vas vuku ostaće vam čitavi ali rastegljeni, pa zato ili obucite što stariju garderobu koju ste namenili obližnjem kontejneru ili ako imate u šteku nešto od vojne opreme. Obavezno stavite čepiće u uši da vam ne bi stradale bubne opne ili da vam retorika jurišnika ne bi uticala na IQ. Kada nekako prođete kordon i uđete u market  raspitajte se da li postoji neki alternativni izlaz.Svakako nemojte  zaboraviti da kupite čaj od šipka (narodni lek protiv dijareje), jer je  ona propratna pojava ako ste zakačili virus. Šta još  reći a  ne zaplakati? Posledice ove epidemije ćemo osetiti tek nakon 6. Maja. Svi koji misle da su  Ameri koji su u nekim tajnim labosima iskultivisali one NH viruse virtuozi u stvaranju epidemija su se grdno zafrknuli. Oni su male bebe za ove naše. Za ovaj virus,  PK2012 ,  NEMA  niti leka niti vakcine. Jedino što nam preostaje da pri susretu sa njim kažemo:  ma bre, fck off !!!!

ON THE ROAD II

Shvativši da pisanje samo jednog nota o "silasku" sa glavnog puta nije dovelo do razmišljanja kod mnogih ljudi rešla sam da malo detaljnije protumačim svoj tekst ljudima koji se još uvek batrgaju po tom putu. Koliko vožnja po njemu može biti opasna po vas nije nepoznanica. Prošavši taj put , setila sam se kako mi je bilo dok sam vozila po njemu , bezglavo, jureći za materjalnim, uverena da će mi to doneti sve što želim: sigurnost za sebe i moje bližnje, mir, bezbrižnost. Ali desilo se suprotno. U određenom vremenskom periodu donosilo je samo sigurnost u ono što se materjalnim može nadomestiti. Ali daleko bilo da mi je donelo ono što je najvažnije: mir i bezbrižnost. Puni džepovi a ja prazna. Jureći glavnim putem zaboravila sam da živim, da se posvetim sebi. Jer nema stajanja na tom putu, nema kočenja, pauze. Put te "samelje", tera te sam po sebi da voziš kao ludak , a sve u nadi da ćeš doći do kraja i onda ćeš moći da uživaš u plodovima svoje vožnje. Ali taj put nema kraja, tera te da voziš sve više i više. I onda? Okreneš se punih džepova a prazan. Usrećio si ljude oko sebe materjalno ih obezbedivši, a ti ostaješ iscrpljen od jurnjave, sam na tom putu, kao krpa. Retko ko svesno vozi tim putem, opasan je on, kad jednom ubacite u brzinu, retko kada skidate nogu sa gasa. Postoje i sporedni putevi koji su mnogo lepši, donose cost benefit dvojako, i materjalo i duhovno. Treba samo da ostanete svesni toga da vas ovaj glavni vuče, drži vas u prividu da ste vi svoj gazda a onda u jednom trenutku on vas melje. Siđite na vreme sa njega i uživajte, posvetite se sebi, vozite koliko VI mislite da treba , nedajte da on vlada vama. Jer krajolik pored kojeg jurite i nevidite ga od brzine kojom vozite je vaš život. Zar želite da prolazi pored vas? Razmislite o svemu...."Uspešan biznismen" ili "Uspešan čovek"?

POLISA OSIGURANJA

Koliko bi bilo osiguranika, mislim mnogo. Zamislite da postoji polisa osiguranja lica od posledica nesrećnog slučaja. A slučaj je slomljeno srce. Jer kada ti neko slomi srce, naprosto ga zgazi ti zaslužuješ da se svrstaš u lica sa posledicom od nesrećnog slučaja. Jer nesreća je dati srce nekom , a on ga bez razmišljanja slomi. Znači pravno imamo osnov, tu je nesrećni slučaj i posledica. Veštak koji procenjuje stepen invaliditeta nakon toga bi mogao da bude i sam počinitelj loma. Jer on zna koliko , kako i zašto je to uradio. Jer kada Vam neko slomi srce ono dugo ne može da zaceli, imate i propratne pojave osim krvarenja, nezaustavljiv plač, nevoljnost prema bilo čemu, potrebu da budete sami sa sobom. To svakako ostavlja traga na vašu radnu sposobnost jer tokom rada nema šanse da nemislite na počinitelja pa samim tim i vaš rad nije istog kvaliteta kao ranije. Drugo, tražite u sebi grešku, lomite se, samooptužujete da niste dovoljno kvalitetna osoba da bi bili prisutni u životu dotičnog.Nije to samo sažaljenje već čista sumnja u sebe. Međutim, mislim isto tako da bi ponuda te osiguravajuće trebala da bude ne naknada u novcu, jer ništa ne može da naplati to kroz šta prolazite tada već neka vrsta rehabilitacije...odlazak na neku destinaciju gde vas ne poznaju, gde zaista možete da shvatite ko ste i šta ste i da se vratite zaceljenog srca, jer ste tamo shvatili da taj koji gazi po vašem srcu jednostavno ne shvata da gazi nešto što se retko daje drugome . Zato imajte uvek spreman set za tamponadu , ne pružajte srce na dlanu olako bez obzira što vam se čini da je to taj. A ako je već spustio sidro u vaše srce nek ostane tu, uživajte u onome šta ste imali, a on nek uživa u tome šta je izgubio.

HRAM

Pogledi čuđenja što odlazim u teretanu su me naveli da razmislim o tome šta ljudi pomisle u trenutku kad im kažem da je teretana radionica gde gradim hram. Neki verovatno misle da je to odraz narcizma i naravno prevare se. Za mene je naše telo hram naše duše. Ne kažem da ljudi koji su iz raznoraznih razloga sprečeni da se time bave , ljudi sa dušama koje nisu ni pomena vredne. Ovo je samo moje mišljenje o onima koji mogu ali su lenji, neorganizovani i nevole sebe dovoljno. Zamislite nešto lepo, npr predivan bonsai. stoji vam na stolu upakovan u najmasniji, prljav i do zlaboga ružan papir. A vi taj predivan poklon treba da odnesete nekom vama dragom. Zar nije lepše, ugodnije oku da ga nosite upakovanog u čisto beli, gladak sjajan papir? Kada ga dotična osoba bude otpakivala sa pažnjom (priznaćete da i vi nikada ne cepate lepo pakovanje, već ga pažljivo otpakujete) iznenađenje će biti još veće. Em lepo pakovanje, em predivan sadržaj. Tako je i sa nama. Iako ljudi misle da oni koji neguju svoj hram duše nemaju šta da pruže kada se odbaci pakovanje. To je možda i usud ljudi koji žele samo to, da svoju dušu upakuju u lepi , čisti, sjajni beli papir. Nema veze to ni sa godinama, polom, statusom, da li ste roditelj, da li ste u braku....To radite isključivo za sebe. Nemojte se vaditi rečenicom:nemam vremena, krećem sa treninzima od prvog, nisam ja za to, neću imati vremena za druge... Odvojte sat vremena dnevno, dajte svome telu šansu, svojoj duši da joj bude ugodno. Videćete, vremenom kako dolaze rezultati vašeg rada sve će vam biti lakše, bićete nasmejaniji, okružiće vas pozitivna energija.

INFARKT NAKON ASISTOLIJE

Nisam mogla ni da pretpostavim da će "Asistolija" izazvati tave reakcije kod čitaoca mog bloga. Asistolija je tekst napisan nakon mnogo "slušanja" priča oba pola. Mislim da generalno svi bar jednom u životu imaju sa druge strane "stola" igrača koji sakriva svoj set karata. Ali i sami smo bili u njihovoj situaciji, skrivajući svoje karte, blefirajući kada smo uvideli da gubimo partiju. U razloge ne želim da ulazim jer su individualni i mogla bih o tome beskonačno da pišem. Život je satkan od iskustava koja perceptujemo različito. Za mene su ona samo iskustva na osnovu kojih ne donosim odluke kako ću dalje. Prepuštam se kao otkinuto pero koje nosi vetar. Slobodno letim, prepuštam se vazdušnim strujama. To je moj emotivni kapital, sloboda duha bez opterećenja gde će me vetar odneti. Ne osećam neprijatnost kada me naglo okrene ka tlu, dovoljan je samo povetarac da me opet podigne i eto nanovo igre na vetru. Svi koji su me zvali oduševljeni "Asistolijom" nakon razgovora su shvatili da je tekst napisan samo zbog onih koji ne žele ili ne smeju da se prepuste tom vetru, da se oslobode straha od slobodnog leta, jer ako te neko voli ne znači da će te sprečiti da uživaš u svojoj slobodi već će se radovati svakom tvom osmehu, zadovolljstvu proživljenog. Ljubav je pesak na otvorenom dlanu. Probajte da stegnete šaku, šta će biti sa peskom? 

Asistolilja

U medicini asistolija, prestanak rada srca, ali kod mene pokazatelj emocije prema ljudima koji ne znaju da pruže iako im  daješ sve. Prošla su vremena mentalne tahikardije u društvu poznate kao "leptirići u stomaku", srušen je zid, otvorile su se karte. Ali sve je to uzalud ako igrač preko puta tebe drži jedan te isti set karata čvrsto i nikako da ih pokaže. Možda ti suviše zahtevaš, možda požuruješ pod naletom emocija.... Ne razumem i nikada neću ljude koji su u svojim oklopima iz bilo kog razloga. Mnogo lakše bi bilo i njima i nama "otvorenim igračima", bez taktike. Jer mi nemamo strah od odbacivanja , i kada već otvoreno pokazujemo svoj set karata oni nikako nemaju ni jedan razlog da i svoje ne spuste na sto.Jer ako se nama kojim slučajem ne svidi to što vidimo sa druge strane stola ne zanači da će se partija prekinuti. Idemo na drugi krug. Nije dovoljan samo jedan segment ili dva pa da partija bude dobra. Zidovi se ruše zbog  osoba  zbog koje imate tahikardiju, sami od sebe. Pa kada se tako ogolite, pokažete otvoreno sve, nema razloga da ona gradi još veći zid. Razlog tome je što vas je rušenje sopstvenog isto tako stajalo mnogo. Strah od predhodnih negativih iskustava, neizvesnosti. Ali vi ga rušite jer vidite u njemu ono što ste želeli da vidite u partneru za partiju koja se naziva život. A on ostaje veran svom setu karata opasan visokim zidom. Odgovora nema, ne osećate ga. I tako vremenom iz tahikardije koja vas je dizala do emotivnih oblaka ulazite odjednom , iznenada u asistoliju...Ravna crta. Sada može da ruši svoj zid, menja karte, blefira da ima dobar set, ništa ne može da pomogne. Možda reanimacija u nekim slučajevima i uspe, ali vi nakon nje nikada više nećete biti ista osoba. 

IGNORE

Na jednoj društvenoj mreži, gde imam otvoren nalog, napisala sam šaljivi tekst na svom statusu. Tekst se prvenstveno odnosio na 8 Mart, Dan žena. Nisam imala nameru da omalovažavam suprotni pol, niti da nas prikažem kao superiorne u odnosu na njih. Želela sam samo da tim tekstom pokažem moj stav prema tom "prazniku". Ali našao se jedan pripadnik muškog pola i bukvalno me napao na najgori mogući način. Kako nemam običaj da polemišem sa ljudima niskog IQ, jednostavno sam ga blokirala ne ostavljajući mu mogućnost da svojim glupim komentarima, vređanjem i "pljuvanjem" skrnavi u komentarima na moj tekst. Međutim, kako taj isti ima igrom slučaja moj broj mobilnog poslao mi je poruku sledećeg sadržaja: "Kakvo brisanje iz besa. Ti si osoba koja mrzi muškarce, neka ti je bog u pomoći." Tada sam definitivno došla do zaključka da je čovek "granični" tip i da verovatno nemože da "dobaci" šta je pisac statusa hteo tekstom da kaže. Brisanje se prvenstveno desilo iz straha od gluposti , a velikom verniku je očigledno nepoznato da se Bog piše velikim slovom. Najveća uvreda je ipak bila da mrzim muškarce. Ja inače ne znam da mrzim, kod mene postoji samo ravnodušnost, i ona nije polno podeljena. Nekoga ko me povredi ne mrzim već ga jednostavno stavljam u fioku na kojoj piše "ignore".
Moram sada javno da priznam da sam ljubiteljka  muškog pola u društveno prihvatljivoj normi. Ako i napišem neki tekst ili komentar pa se nekom učini da je to u suprotnosti sa mojim javnim deklarisanjem kao ljubiteljke muškog pola unapred se izvinjavam, nije namerno.

DEMANTI

Kako samo jadna izrečena rečenica može da ti okrene svet , pomeri te iz ravnoteže... Desilo se i to. Kao da mi je neko izvukao tepih ispod nogu , a ja sam bukvalno tresnula na zemlju. To se naravno odraziilo i na moje raspoloženje. Ne u smislu da sam se rastužila, pobesnela ..ne, već sam prvi put u životu bila zbunjena, izgubljena. Nisam znala kako da se postavim i da li uopšte treba bilo kako da reagujem. I tako "pogubljena" odem kući, sedim, razgovaram sa ukućankama...ne pomaže, još veći haos u glavi. Zvoni mi  mob. Uobičajen razgovor, ali iz mog tona, odgovora, đavo bi ga znao kako,  je jednostavno osetio moju "zbunjenost" i rekao : "dolazim". Stavio se u položaj " lavice". Nije mu bilo ni malo neprijatno da to pokaže, da mu je stalo, da je muškarac koji brine. Tada shvatiš da imaš posla sa gospodinom pravim , koji te sluša dok pričaš i oseti da ti treba, tu pored tebe. Vratio mi je osmeh na lice, nestalo je nelagode u stomaku, percepcija problema se okrenula i sada sam na njega gledala kao na nešto lepo što mi se događa. Bez obzira što je to učinio za mene, ne smatram da bi ja gledala omiljenu seriju nas TV dok bi on peglao , kuvao.... Ne, smatram da je on PRAVI muškarac.

Vanilla sky II

Osećaj da si zabrinuta za nekog se tumači da si besna, ljubomorna, posesivna...Možete da birate,  oni će ga tumačiti uvek na jedan od ovih načina. Funkcija njihovog mozga je jednosmerna i ne mogu da shvate da bez obzira na dva , tri posla koja mi možemo da istovremeno obavljamo u isto vreme mislimo na njih ako se ne javljaju, ne odgovaraju na poruke. Ne shvataju oni da je nama dovoljan čak i samo jedan osmeh na displeju pa da znamo da je sve ok. Ok sa njima. Nije ni stvar u našoj "nesigurnosti" već o urođenom instiktu lavice. Kao po nekom istorijskom razvoju oni su ti koji brinu o svemu, možda bi tako i trebalo, ali nije dragi naši muškarci.(izvinite na onom naši). I tako jednim potezom, jer taj mozak radi jednosmerno, pokvare , sruše, naruže ono što grade. Šta ih košta da samo stave te svoje prstiće na tastaturu svojih telefona i pošalju poruku, bilo kakvu, pa makar i da nas pošalju do đavola jer ih uznemiravamo dok su na važnom sastanku ili dok piju pivo sa svojim društvom. Ne shvataju da je čak i to u redu. Ne, oni kao da uživaju da drže štap na kojem je šargarepa a mi kao zečice treba da se batrgamo da bi je dohvatile. Ali zaboravljaju da su i žene evoluirale u isto vreme i da ih baš briga da skakuću. Možda ima primeraka našeg pola koje bi se i dale u lov za šargarepom ali sam duboko uverena da su manjina. Ja samo znam da niko moju zabrinutost ne može da tumači kako mu se prohte. Volimo i mi našu slobodu , možda i više nego oni svoju. Nemamo ništa ni od ljubomore, posesivnosti , besa. Samo same sebe izjedamo i loše se osećamo. Zato drage moje ako vam dotični ne odgovara na pozive, poruke, savladajte u sebi lavicu i znajte da je sa njim sve u redu . Ili se igra sa vama, ili je sa društvom, ili je jednostavno krenuo nešto da radi. Da, danas je opet Vanilla sky , tako bar kaže sms.

ŠTA JE LJUBAV

Iz ugla žene oslobođene "Balkanskog sindroma" :

- Kada je napolju prava vremenska nepogoda a on odlazi da ti kupi omiljenu čokoladu u prodavnicu koja je udaljena 20 minuta hoda od tvog stana

- Kada mu ne smeta što piješ pivo a žarko želiš da se ljubiš sa njim bez obzira što se to isto pivo oseti iz tvojih usta

-Kada vodiš beskonačne razgovore sa bivšim dečkom a on se tu ništa nepita

-Što izlaziš sa drugaricama u provod a on je čeka kod kuće u toplom krevetu, a ti na kraju ni ne dođeš

-Sprema ručak dok si ti na poslu, postavlja sto, stavlja ružu pored tvog tanjira, a ti sa vrata saopštavaš da si već jela 

- Dok ti gledaš omiljenu seriju na TV-u on pegla veš da ne bi gubio vreme

- Voziš ga kolima, prolaziš kroz crveno, zaustavlja te policija, on izlazi iz kola i svađa se sa organima vlasti da si  prošla kroz trepćuće zeleno, dok ti popravljaš šminku u kolima i mirno sediš

-Zakazuje ti termine kod kozmetičara, frizera, masera, pazeći da su tremini usklađeni sa tvojim obavezama vezanim za druženje sa drugaricama

-Kada mu predložiš da gleda kako vodiš ljubav sa drugim muškarcem jer te to momentalno uzbuđuje

-Kada zaželi  da vodi ljubav sa tobom  , a ti  kažeš da je to ok samo što si baš pred depilaciju i da će imati utisak da je u homosexualnoj vezi po količini malja na tvojim  nogama i intimnim delovima tela

-Kada u sred sexa, onda kada je skoro blizu kulminacije, jednostavno siđeš sa njega i kažeš kako ti je počela serija na TV, a on ode i obavi posao sam do kraja

-Kada kažeš da ga voliš jer je baš takav kakav je i da ga ne bi menjala nizašta na svetu

E drage moje ovo je samo odgovor na text jednog blogera. Ali da li je nama usađen "Balkanski sindrom", pa po inerciji mislimo kako je ovakva žena zapravo kučka, a da ovakvi muškarci ne postoje, to je pitanje.

Vanilla sky

Lep vikend... Sever, jezero.... Sve je bilo kao i nebo iznad mene. Vanilla sky. Posle dugo vremena sam ujutru čula tišinu. To mi je trebalo posle, blago rečeno, paklene nedelje. Shvatila sam da se mora "pobeći" ili ti ostaje ona depresivna varijanta , krevet, mnogo sna, pidžama ceo vikend... I nisam se prevarila, dva fantastična dana. Kako u stvari čoveku malo treba da bi bio zadovoljan, napunjen novom energijom. Nisam čak osećala ni nelagodnost kada sam se vraćala u grad. Bila sam spremna za ponedeljak, za novu turu razgovora, pregovora, dogovora, sastanaka, privatnih obaveza. Možda Vam ovaj tekst deluje besmisleno, ali eto dajem Vam mali recept , samo ne zaboravite: bez TV-a, mobilnih, dnevne i druge štampe. Samo Vi i Vanilla Sky.

Kakve veze ljubav ima s tim?

Pijem čaj na terasi svoga stana i sa svakim gutljajem udišem hladan zimski vazduh. Problemi mi samo kao mali meteori lete po mozgu. Čak me to i zabavlja na neki način., kao da rešavam rebuse. Pomislila sam samo kako bi to bilo pre nekoliko meseci, pre nego što mi se desio ON. Svesna sam toga da ljubav ne rešava probleme, već im daje sasvim drugu dimenziju, dimenziju lakoće rešavanja. Ako si po prirodi takav da probleme ne guraš pod tepih već se suočavaš sa njima i pokušavaš da ih rešiš, ljubav ima ogroman značaj u celoj priči. Problem se rešava mnogo lakše, elegantnije a ako se i ne reši baš kako si planirao ne prihvataš to kao poraz, već samo kao pauzu u rešavanju istog kada za to dođe optimalno vreme. Sada ga i prihvatam sa nekom lakoćom, optimistički, uz osmeh. Sve je rešivo, samo treba naći pravi i najkraći put u lavirintu. Ljubav je klupko konca koje te vodi kroz njega. Uvek sam bila racionalna, čvrsta u stavovima, egzaktna u izrečenom kada sam rešavala probleme. Sada sam dobila još nešto, kreativnost .Uverena sam da je sada mnogo teže sesti naspram mene i pregovarati o bilo čemu vezanom za posao, životne probleme, ciljeve. Suočena sa nekoliko ciljeva u isto vreme zaigrala sam tako da ih i rešavam istovremeno. I ide mi. Hvala Bogu i ljubavi.Samo budite strpljivi i idite prema cilju i ne odustajte zbog jednih ili nekoliko zatvoreih vrata, uvek postoje neka mala vratanca na koja možete ući.Još malo pa će procvetati jorgovan...

                                                                   

Second dive

Only the breath dive. Freely without fear. It took time, but now I am free to dive into the unknown. It feels wonderful.Slowely met in an environment where I am, everything I like, and be my desire to dive deeper and deeper. I leave it and enjoy: frogman, a witch, brain storming, the story is wonderful.

Опозови измене

Dictionary

1. adverb
   free

   freely

   loose

   loosely

   openly

   liberally

divan.Polagano

divan.Polagano►

 

LAVANDA

Projekcije su u životu loša stvar ali neminovnost. Da ih nema verovatno bi, obzirom gde živimo bilo sve sivo i tmurno. Tako sam i ja isprojektovala put u Provansu, zemlju lavande. Umor me je sustigao, Dunav pomaže ali tu je, pored mene, a ja žudim da pobegnem i legnem u polja lavande, gledam nebo i uživam u opojnom i lekovitom mirisu. Miris lavande uspavljuje. Tada snovi nisu košmarni, već sanjate najlepše snove. I tako.... isprojektovala sam da sredinom Jula u doba punog cvetanja odem kolima sa prijateljicom u Provansu, zaronim u polje lavande i prepustim se.Možda Vam se ideja ne sviđa, toliki put za jedan "zaron" u polje radi sat vremena sna.. To je samo znak koliko sam umorna od svega. Žudim za tim. Ćesto kada maštam o tome čak mogu i da osetim miris biljke, zatvorenih očiju vidim nepregledne talase ljubičaste boje.. Treba da idem. Vreme mi je.

Beo grad

Moj grad je beo. Čist. Kao nevesta. Tih. Da li treba da pada sneg i prekrije ga pa da bude takav? Moj grad je srpska Atina. Grad kulturnih ljudi. Priroda se izgleda pobrinula da on opet bude svoj, onaj Novi Sad, nekadašnji, koji volim... Ali otopiće se sneg, ljudi će izaći na ulice, zaprljaće se lice moga grada. Čuće se neljubazni glas začinjen sočnom psovkom , opet ću se stresati od mučnine koju tada osećam. Ne volim zimu, ali sam joj zahvalna što je poslala pahulje da mi vrate bar na kratko grad kojeg se sećam. Moj grad je beo, čist, kao nevesta...još malo...

WIZARD

Every woman has their own wizard, or should have. One who is in his own way, a personal magic, gripped her soul and body. They do not even have to be beautiful, nor handsome, nor clever. It is important to have that power. But I guess I was lucky that I was aware of his wizard spell for other unusual view of the world and everything that happens around him. Moments  wich I do not like  is his "normality" moments. It's fate in such mind .Brain of wizard working on his own frequency which can be understood only by those whom he enchants. And I am happy that he chose me. I guess he saw in me the one that does not hide her half-mad way of thinking, awareness and acceptance of the unusual environment of misunderstanding. I went into his vortex fully aware that in the beginning but it still would be faster and faster. He looks at me and ordered me to fly ... I do it without thinking, because he has power and I know that I see to use them, but leave it to him .. it was so nice. Poor word ... nice, it will be best for me is a magic freed my fear of flying. Text may be schizophrenic, but the characters are like that. Being aware of its peculiarities, active participants in their lives, not pale shadows of ghosts they pass life. I was lucky that I was recognized by Wizard with three ***. It is a wizard with the highest powers, I guess someone has sent him because he knew that he was dealing with someone who needs someone who is such just such a three-***

JEDAN POGLED

Težak dan, obaveze,sastanci, razni ljudi, različite teme razgovora, bolje rečeno pregovora. Osećam da hodam po ivici. Pokušavam da ostanem mirna, da pažljivo slušam i dajem smislene odgovore. U krvi mi je da  već godinama to radim a da se ništa ne primećuje, ali ja sam umorna . Poslednji u nizu sastanaka za danas. Odlazim po dogovoru na ručak. Sedam za sto i razgovor otpočinje. Nešto mi odvlači pažnju od sagovornika. Tek tada shvatam da sedim pored REKE. Gledam, preko , sa druge strane obale se ugnjezdilo malo mesto, krovovi kuća prekriveni snegom i crkva sa dva tornja.. Dunav magično privlači moj pogled. Naslonjena na obe ruke, zaboravljajući pristojnost, poslovnost, samo gledam u njega i  osećam kako sva napetost, nemir nestaju iako je on siv,uzburkan , moćan... Tada ništa nije postojalo oko mene. Samo ON i ja, moj Dunav. Šleper je kao kakva igračka koju je neko dete spustilo u vodu tiho klizio po površini moje reke, sporo, tiho. , Činilo se da ne želi ili se ne usuđuje da uvredi reku što svojim dnom seče savršenstvo i pravi talase. Reka mi je pružila savršen mir nesebično, ne očekujući ništa za uzvrat. To je moj Dunav. 



PRSTEN ŽIVOTA

70 godina od novosadske racije. Stojimo tako okupljeni , slušamo vrhovnog Rabina Srbije i  Patrijarha Irineja. Izmešani a povezani. Povezani ljudskom sudbinom, nepravdom, neljudskošću, nerazumevanjem činjenja. Pa i nakon toliko godina isto boli, peče , duša se slama od životinjskog čina neljudi. Bol nas je okupio, plačemo bez suza jer su presahle. Svako moli za te duše na svoj način jednom Bogu, stvoritelju. Tu nije bitno kome pripadaš, jer  posle toliko vremena ne znamo čija krv teče našim venama, jer mi smo ljudi , potomci bacanih pod led koji je tada prekrio Dunav. Tiho kao kad se zaroni na dah, stojimo i molimo da nas On spase takvih neljudi i dana koji oni donose. Pale se sveće, bacaju bele ruže za svakog nastradalog i Dunav u jednom trenu postaje beo, lep... Takav treba i da ostane. Odlazimo sa mesta pogroma isto tako kao što smo i došli, tiho, spuštenih glava, svako sa svojim mislima i gorkim ukusom u ustima i pitanjem: da li će se ponoviti?

ON THE ROAD

Odrastanje ukalupljeno, škola, posao koji ćeš raditi narednih tridesetak godina, dobijati neki novac za to, uglavnom biti on the road. Glavni putevi su obično dosadni, ne pružaju nikakvo zadovoljstvo. Ali ljudi koji su na njemu računaju se kao uspešni, samozadovoljni, na oko srećni. Rešiti da siđeš sa glavnog puta, i počneš da živiš i ideš po sporednom putu, marginalizovanom od gore navedenih, koji u tome ne vide nikakav smisao jer nema benefita (materijalnog) je možda ludost ali za mene osvešćenje i činjenje sebi. Polako silazim na njega, bez straha, naleti duhovnog zadovoljstva me zapljuskuju. Možda zato što posle duge vožnje glavnim putem mogu sebi da dozvolim da siđem sa njega bez posledica na okolinu koja zavisi od mene. A istina je i da nisam navikla ljude koji zavise da od toga kojim putem vozim ovaj život zavisi da li su srećni ili ne. Znam da nas prosto nešto tera da ne rizikujemo materjalnu sigurnost zbog duhovne ispunjenosti ali osvrneš se jednom i shvatiš da si prazan a punih džepova. I onda poželiš da se voziš onim sporednim putem, osetiš pravo zadovoljstvo, ispunjenost. Ti putevi su mnogo teži ali pričinjavaju neuporedivo veće zadovoljstvo. Osećaj snage da sam možeš da učiniš nešto što će te ispuniti a da nema cost benefit-a je savršen.

ŠTA SE TO DEŠAVA?

Toplo - hladno, gore-dole, slatko - kiselo... Ni sama ne znam zašto imam potrebu da nešto što je divno, toplo,  slatko, dovedem svojom krivicom do dijametralno suprotnog? Da li me na to tera nesigurnost, strah , breme prošlih preživljenih iskustava? Svesno mi govori da se prepustim lepoti trenutka, lepoti odnosa koji se razvija iz semena zagrnutog toplom, vlažnom, plodnom zemljom. Umesto da negujem, zalivam, i opušteno uživam u čekanju da se iz tog semena razvije predivan cvet, ja gazim po njemu i posle se pitam šta se to desilo, zašto ono još ne daje klicu ? Podsvest je čudo. Tera nas da radimo protiv nas samih, a kad ono ovlada nama, onda smo nesrećni, jadni, samosažaljivi, tražimo da nas okolina razume u svom našem emotivnom jadu i bedi. Ne mogu kriviti nikog zbog izgovorenog, nadasve glupih reakcija na nebitne situacije, već samu sebe. Ali koga u sebi da  okrivim što je to tako? Ili da kad god osetim potrebu ili poriv za destrukcijom pomislim na cvet koji još nisam videla a toliko želim ne samo da ga gledam, već i da uživam u njegovom mirisu, bojama...