POLISA OSIGURANJA

Koliko bi bilo osiguranika, mislim mnogo. Zamislite da postoji polisa osiguranja lica od posledica nesrećnog slučaja. A slučaj je slomljeno srce. Jer kada ti neko slomi srce, naprosto ga zgazi ti zaslužuješ da se svrstaš u lica sa posledicom od nesrećnog slučaja. Jer nesreća je dati srce nekom , a on ga bez razmišljanja slomi. Znači pravno imamo osnov, tu je nesrećni slučaj i posledica. Veštak koji procenjuje stepen invaliditeta nakon toga bi mogao da bude i sam počinitelj loma. Jer on zna koliko , kako i zašto je to uradio. Jer kada Vam neko slomi srce ono dugo ne može da zaceli, imate i propratne pojave osim krvarenja, nezaustavljiv plač, nevoljnost prema bilo čemu, potrebu da budete sami sa sobom. To svakako ostavlja traga na vašu radnu sposobnost jer tokom rada nema šanse da nemislite na počinitelja pa samim tim i vaš rad nije istog kvaliteta kao ranije. Drugo, tražite u sebi grešku, lomite se, samooptužujete da niste dovoljno kvalitetna osoba da bi bili prisutni u životu dotičnog.Nije to samo sažaljenje već čista sumnja u sebe. Međutim, mislim isto tako da bi ponuda te osiguravajuće trebala da bude ne naknada u novcu, jer ništa ne može da naplati to kroz šta prolazite tada već neka vrsta rehabilitacije...odlazak na neku destinaciju gde vas ne poznaju, gde zaista možete da shvatite ko ste i šta ste i da se vratite zaceljenog srca, jer ste tamo shvatili da taj koji gazi po vašem srcu jednostavno ne shvata da gazi nešto što se retko daje drugome . Zato imajte uvek spreman set za tamponadu , ne pružajte srce na dlanu olako bez obzira što vam se čini da je to taj. A ako je već spustio sidro u vaše srce nek ostane tu, uživajte u onome šta ste imali, a on nek uživa u tome šta je izgubio.

HRAM

Pogledi čuđenja što odlazim u teretanu su me naveli da razmislim o tome šta ljudi pomisle u trenutku kad im kažem da je teretana radionica gde gradim hram. Neki verovatno misle da je to odraz narcizma i naravno prevare se. Za mene je naše telo hram naše duše. Ne kažem da ljudi koji su iz raznoraznih razloga sprečeni da se time bave , ljudi sa dušama koje nisu ni pomena vredne. Ovo je samo moje mišljenje o onima koji mogu ali su lenji, neorganizovani i nevole sebe dovoljno. Zamislite nešto lepo, npr predivan bonsai. stoji vam na stolu upakovan u najmasniji, prljav i do zlaboga ružan papir. A vi taj predivan poklon treba da odnesete nekom vama dragom. Zar nije lepše, ugodnije oku da ga nosite upakovanog u čisto beli, gladak sjajan papir? Kada ga dotična osoba bude otpakivala sa pažnjom (priznaćete da i vi nikada ne cepate lepo pakovanje, već ga pažljivo otpakujete) iznenađenje će biti još veće. Em lepo pakovanje, em predivan sadržaj. Tako je i sa nama. Iako ljudi misle da oni koji neguju svoj hram duše nemaju šta da pruže kada se odbaci pakovanje. To je možda i usud ljudi koji žele samo to, da svoju dušu upakuju u lepi , čisti, sjajni beli papir. Nema veze to ni sa godinama, polom, statusom, da li ste roditelj, da li ste u braku....To radite isključivo za sebe. Nemojte se vaditi rečenicom:nemam vremena, krećem sa treninzima od prvog, nisam ja za to, neću imati vremena za druge... Odvojte sat vremena dnevno, dajte svome telu šansu, svojoj duši da joj bude ugodno. Videćete, vremenom kako dolaze rezultati vašeg rada sve će vam biti lakše, bićete nasmejaniji, okružiće vas pozitivna energija.

INFARKT NAKON ASISTOLIJE

Nisam mogla ni da pretpostavim da će "Asistolija" izazvati tave reakcije kod čitaoca mog bloga. Asistolija je tekst napisan nakon mnogo "slušanja" priča oba pola. Mislim da generalno svi bar jednom u životu imaju sa druge strane "stola" igrača koji sakriva svoj set karata. Ali i sami smo bili u njihovoj situaciji, skrivajući svoje karte, blefirajući kada smo uvideli da gubimo partiju. U razloge ne želim da ulazim jer su individualni i mogla bih o tome beskonačno da pišem. Život je satkan od iskustava koja perceptujemo različito. Za mene su ona samo iskustva na osnovu kojih ne donosim odluke kako ću dalje. Prepuštam se kao otkinuto pero koje nosi vetar. Slobodno letim, prepuštam se vazdušnim strujama. To je moj emotivni kapital, sloboda duha bez opterećenja gde će me vetar odneti. Ne osećam neprijatnost kada me naglo okrene ka tlu, dovoljan je samo povetarac da me opet podigne i eto nanovo igre na vetru. Svi koji su me zvali oduševljeni "Asistolijom" nakon razgovora su shvatili da je tekst napisan samo zbog onih koji ne žele ili ne smeju da se prepuste tom vetru, da se oslobode straha od slobodnog leta, jer ako te neko voli ne znači da će te sprečiti da uživaš u svojoj slobodi već će se radovati svakom tvom osmehu, zadovolljstvu proživljenog. Ljubav je pesak na otvorenom dlanu. Probajte da stegnete šaku, šta će biti sa peskom? 

Asistolilja

U medicini asistolija, prestanak rada srca, ali kod mene pokazatelj emocije prema ljudima koji ne znaju da pruže iako im  daješ sve. Prošla su vremena mentalne tahikardije u društvu poznate kao "leptirići u stomaku", srušen je zid, otvorile su se karte. Ali sve je to uzalud ako igrač preko puta tebe drži jedan te isti set karata čvrsto i nikako da ih pokaže. Možda ti suviše zahtevaš, možda požuruješ pod naletom emocija.... Ne razumem i nikada neću ljude koji su u svojim oklopima iz bilo kog razloga. Mnogo lakše bi bilo i njima i nama "otvorenim igračima", bez taktike. Jer mi nemamo strah od odbacivanja , i kada već otvoreno pokazujemo svoj set karata oni nikako nemaju ni jedan razlog da i svoje ne spuste na sto.Jer ako se nama kojim slučajem ne svidi to što vidimo sa druge strane stola ne zanači da će se partija prekinuti. Idemo na drugi krug. Nije dovoljan samo jedan segment ili dva pa da partija bude dobra. Zidovi se ruše zbog  osoba  zbog koje imate tahikardiju, sami od sebe. Pa kada se tako ogolite, pokažete otvoreno sve, nema razloga da ona gradi još veći zid. Razlog tome je što vas je rušenje sopstvenog isto tako stajalo mnogo. Strah od predhodnih negativih iskustava, neizvesnosti. Ali vi ga rušite jer vidite u njemu ono što ste želeli da vidite u partneru za partiju koja se naziva život. A on ostaje veran svom setu karata opasan visokim zidom. Odgovora nema, ne osećate ga. I tako vremenom iz tahikardije koja vas je dizala do emotivnih oblaka ulazite odjednom , iznenada u asistoliju...Ravna crta. Sada može da ruši svoj zid, menja karte, blefira da ima dobar set, ništa ne može da pomogne. Možda reanimacija u nekim slučajevima i uspe, ali vi nakon nje nikada više nećete biti ista osoba. 

IGNORE

Na jednoj društvenoj mreži, gde imam otvoren nalog, napisala sam šaljivi tekst na svom statusu. Tekst se prvenstveno odnosio na 8 Mart, Dan žena. Nisam imala nameru da omalovažavam suprotni pol, niti da nas prikažem kao superiorne u odnosu na njih. Želela sam samo da tim tekstom pokažem moj stav prema tom "prazniku". Ali našao se jedan pripadnik muškog pola i bukvalno me napao na najgori mogući način. Kako nemam običaj da polemišem sa ljudima niskog IQ, jednostavno sam ga blokirala ne ostavljajući mu mogućnost da svojim glupim komentarima, vređanjem i "pljuvanjem" skrnavi u komentarima na moj tekst. Međutim, kako taj isti ima igrom slučaja moj broj mobilnog poslao mi je poruku sledećeg sadržaja: "Kakvo brisanje iz besa. Ti si osoba koja mrzi muškarce, neka ti je bog u pomoći." Tada sam definitivno došla do zaključka da je čovek "granični" tip i da verovatno nemože da "dobaci" šta je pisac statusa hteo tekstom da kaže. Brisanje se prvenstveno desilo iz straha od gluposti , a velikom verniku je očigledno nepoznato da se Bog piše velikim slovom. Najveća uvreda je ipak bila da mrzim muškarce. Ja inače ne znam da mrzim, kod mene postoji samo ravnodušnost, i ona nije polno podeljena. Nekoga ko me povredi ne mrzim već ga jednostavno stavljam u fioku na kojoj piše "ignore".
Moram sada javno da priznam da sam ljubiteljka  muškog pola u društveno prihvatljivoj normi. Ako i napišem neki tekst ili komentar pa se nekom učini da je to u suprotnosti sa mojim javnim deklarisanjem kao ljubiteljke muškog pola unapred se izvinjavam, nije namerno.

DEMANTI

Kako samo jadna izrečena rečenica može da ti okrene svet , pomeri te iz ravnoteže... Desilo se i to. Kao da mi je neko izvukao tepih ispod nogu , a ja sam bukvalno tresnula na zemlju. To se naravno odraziilo i na moje raspoloženje. Ne u smislu da sam se rastužila, pobesnela ..ne, već sam prvi put u životu bila zbunjena, izgubljena. Nisam znala kako da se postavim i da li uopšte treba bilo kako da reagujem. I tako "pogubljena" odem kući, sedim, razgovaram sa ukućankama...ne pomaže, još veći haos u glavi. Zvoni mi  mob. Uobičajen razgovor, ali iz mog tona, odgovora, đavo bi ga znao kako,  je jednostavno osetio moju "zbunjenost" i rekao : "dolazim". Stavio se u položaj " lavice". Nije mu bilo ni malo neprijatno da to pokaže, da mu je stalo, da je muškarac koji brine. Tada shvatiš da imaš posla sa gospodinom pravim , koji te sluša dok pričaš i oseti da ti treba, tu pored tebe. Vratio mi je osmeh na lice, nestalo je nelagode u stomaku, percepcija problema se okrenula i sada sam na njega gledala kao na nešto lepo što mi se događa. Bez obzira što je to učinio za mene, ne smatram da bi ja gledala omiljenu seriju nas TV dok bi on peglao , kuvao.... Ne, smatram da je on PRAVI muškarac.

Vanilla sky II

Osećaj da si zabrinuta za nekog se tumači da si besna, ljubomorna, posesivna...Možete da birate,  oni će ga tumačiti uvek na jedan od ovih načina. Funkcija njihovog mozga je jednosmerna i ne mogu da shvate da bez obzira na dva , tri posla koja mi možemo da istovremeno obavljamo u isto vreme mislimo na njih ako se ne javljaju, ne odgovaraju na poruke. Ne shvataju oni da je nama dovoljan čak i samo jedan osmeh na displeju pa da znamo da je sve ok. Ok sa njima. Nije ni stvar u našoj "nesigurnosti" već o urođenom instiktu lavice. Kao po nekom istorijskom razvoju oni su ti koji brinu o svemu, možda bi tako i trebalo, ali nije dragi naši muškarci.(izvinite na onom naši). I tako jednim potezom, jer taj mozak radi jednosmerno, pokvare , sruše, naruže ono što grade. Šta ih košta da samo stave te svoje prstiće na tastaturu svojih telefona i pošalju poruku, bilo kakvu, pa makar i da nas pošalju do đavola jer ih uznemiravamo dok su na važnom sastanku ili dok piju pivo sa svojim društvom. Ne shvataju da je čak i to u redu. Ne, oni kao da uživaju da drže štap na kojem je šargarepa a mi kao zečice treba da se batrgamo da bi je dohvatile. Ali zaboravljaju da su i žene evoluirale u isto vreme i da ih baš briga da skakuću. Možda ima primeraka našeg pola koje bi se i dale u lov za šargarepom ali sam duboko uverena da su manjina. Ja samo znam da niko moju zabrinutost ne može da tumači kako mu se prohte. Volimo i mi našu slobodu , možda i više nego oni svoju. Nemamo ništa ni od ljubomore, posesivnosti , besa. Samo same sebe izjedamo i loše se osećamo. Zato drage moje ako vam dotični ne odgovara na pozive, poruke, savladajte u sebi lavicu i znajte da je sa njim sve u redu . Ili se igra sa vama, ili je sa društvom, ili je jednostavno krenuo nešto da radi. Da, danas je opet Vanilla sky , tako bar kaže sms.