Asistolilja

U medicini asistolija, prestanak rada srca, ali kod mene pokazatelj emocije prema ljudima koji ne znaju da pruže iako im  daješ sve. Prošla su vremena mentalne tahikardije u društvu poznate kao "leptirići u stomaku", srušen je zid, otvorile su se karte. Ali sve je to uzalud ako igrač preko puta tebe drži jedan te isti set karata čvrsto i nikako da ih pokaže. Možda ti suviše zahtevaš, možda požuruješ pod naletom emocija.... Ne razumem i nikada neću ljude koji su u svojim oklopima iz bilo kog razloga. Mnogo lakše bi bilo i njima i nama "otvorenim igračima", bez taktike. Jer mi nemamo strah od odbacivanja , i kada već otvoreno pokazujemo svoj set karata oni nikako nemaju ni jedan razlog da i svoje ne spuste na sto.Jer ako se nama kojim slučajem ne svidi to što vidimo sa druge strane stola ne zanači da će se partija prekinuti. Idemo na drugi krug. Nije dovoljan samo jedan segment ili dva pa da partija bude dobra. Zidovi se ruše zbog  osoba  zbog koje imate tahikardiju, sami od sebe. Pa kada se tako ogolite, pokažete otvoreno sve, nema razloga da ona gradi još veći zid. Razlog tome je što vas je rušenje sopstvenog isto tako stajalo mnogo. Strah od predhodnih negativih iskustava, neizvesnosti. Ali vi ga rušite jer vidite u njemu ono što ste želeli da vidite u partneru za partiju koja se naziva život. A on ostaje veran svom setu karata opasan visokim zidom. Odgovora nema, ne osećate ga. I tako vremenom iz tahikardije koja vas je dizala do emotivnih oblaka ulazite odjednom , iznenada u asistoliju...Ravna crta. Sada može da ruši svoj zid, menja karte, blefira da ima dobar set, ništa ne može da pomogne. Možda reanimacija u nekim slučajevima i uspe, ali vi nakon nje nikada više nećete biti ista osoba.