HRAM

Pogledi čuđenja što odlazim u teretanu su me naveli da razmislim o tome šta ljudi pomisle u trenutku kad im kažem da je teretana radionica gde gradim hram. Neki verovatno misle da je to odraz narcizma i naravno prevare se. Za mene je naše telo hram naše duše. Ne kažem da ljudi koji su iz raznoraznih razloga sprečeni da se time bave , ljudi sa dušama koje nisu ni pomena vredne. Ovo je samo moje mišljenje o onima koji mogu ali su lenji, neorganizovani i nevole sebe dovoljno. Zamislite nešto lepo, npr predivan bonsai. stoji vam na stolu upakovan u najmasniji, prljav i do zlaboga ružan papir. A vi taj predivan poklon treba da odnesete nekom vama dragom. Zar nije lepše, ugodnije oku da ga nosite upakovanog u čisto beli, gladak sjajan papir? Kada ga dotična osoba bude otpakivala sa pažnjom (priznaćete da i vi nikada ne cepate lepo pakovanje, već ga pažljivo otpakujete) iznenađenje će biti još veće. Em lepo pakovanje, em predivan sadržaj. Tako je i sa nama. Iako ljudi misle da oni koji neguju svoj hram duše nemaju šta da pruže kada se odbaci pakovanje. To je možda i usud ljudi koji žele samo to, da svoju dušu upakuju u lepi , čisti, sjajni beli papir. Nema veze to ni sa godinama, polom, statusom, da li ste roditelj, da li ste u braku....To radite isključivo za sebe. Nemojte se vaditi rečenicom:nemam vremena, krećem sa treninzima od prvog, nisam ja za to, neću imati vremena za druge... Odvojte sat vremena dnevno, dajte svome telu šansu, svojoj duši da joj bude ugodno. Videćete, vremenom kako dolaze rezultati vašeg rada sve će vam biti lakše, bićete nasmejaniji, okružiće vas pozitivna energija.