Nisam mogla ni da pretpostavim da će "Asistolija" izazvati tave reakcije kod čitaoca mog bloga. Asistolija je tekst napisan nakon mnogo "slušanja" priča oba pola. Mislim da generalno svi bar jednom u životu imaju sa druge strane "stola" igrača koji sakriva svoj set karata. Ali i sami smo bili u njihovoj situaciji, skrivajući svoje karte, blefirajući kada smo uvideli da gubimo partiju. U razloge ne želim da ulazim jer su individualni i mogla bih o tome beskonačno da pišem. Život je satkan od iskustava koja perceptujemo različito. Za mene su ona samo iskustva na osnovu kojih ne donosim odluke kako ću dalje. Prepuštam se kao otkinuto pero koje nosi vetar. Slobodno letim, prepuštam se vazdušnim strujama. To je moj emotivni kapital, sloboda duha bez opterećenja gde će me vetar odneti. Ne osećam neprijatnost kada me naglo okrene ka tlu, dovoljan je samo povetarac da me opet podigne i eto nanovo igre na vetru. Svi koji su me zvali oduševljeni "Asistolijom" nakon razgovora su shvatili da je tekst napisan samo zbog onih koji ne žele ili ne smeju da se prepuste tom vetru, da se oslobode straha od slobodnog leta, jer ako te neko voli ne znači da će te sprečiti da uživaš u svojoj slobodi već će se radovati svakom tvom osmehu, zadovolljstvu proživljenog. Ljubav je pesak na otvorenom dlanu. Probajte da stegnete šaku, šta će biti sa peskom?
Нема коментара:
Постави коментар