Pre izvesnog vremena sam imala priliku da razgovaram o uobičajenim, životnim stvarima sa čovekom čije je mišljenje vredno pažnje i razmišljanja. Došli smo do teme u kojoj smo razmenili mišljenja o pojmu istine. Iznela sam stav da treba uvek govoriti istinu bez obzira na posledice i to u svakoj životnoj situaciji. Taj stav sam obrazložila time da govoreći istinu možda u prvom trenutku povrediš sagovornika ali si ti pošten u odnosu na sebe. Nakon toga ne postoji bojazan da ti se spočitava bilo šta niti dolazi do raznih nepotrebnih rasprava. Egzaktno kažeš šta misliš da osećaš tada i to je to. Verujem da i naši sagovornici duboko u sebi imaju osećaj da je to tako kako kažete ali su samo čekali trenutak kada će to biti izrečeno. Znači: po meni je sve otvoreno i transparentno. Saslušavši me , počeo je da iznosi svoj stav o istini. Tek tada sam počela da razmišljam o njoj na drugi način. (prednost muškog mozga) O istini sagovornici mogu imati različit stav ali istog smera. Da, istina je što mi govori samo sam je ja drugačije "obradila" u svojoj glavi. Da ne pominjem kako je nju moguće dizati i na drugi i treći nivo posmatranja i tek tada shvatiš da je ponekad ta ista istina toliko intimna da je bolje da je zadržiš za sebe. Ne zato jer želiš da sakriješ nešto, već zbog moguće nesposobnosti onog drugog da je analizira iz nekog drugog ugla ili nivoa , kako reče moj sagovornik. I tako asimilirajući njegov stav o istini u svest novog sadržaja shvatila sam da ću sebe poštedeti mnogih neprijatnih situacija , a u isto vreme ostati dosledna samoj istini.
