Svi mi imamo uspone i padove. I jedna i druga opcija su stresne. Naravno, mnogo je lakše proživeti uspon iako vam i taj osećaj posle nekog vremena može predstavljati problem. Toliko toga se dešava u našim životima da nismo spremni više ni za lepe stvari, i one predstavljaju stres. Razmišljajući o tome shvatila sam da treba da se zahvalim dugogodišnjem bavljenju sportom kako prihvatam i te negativne situacije. Setila sam se državnog prvenstva u gimnastici od pre hmmmm godina. U sred fenomenalno odrađene vežbe na gredi, kada sam već bila sigurna da sam "počistila" konkurenciju, pala sam, pri tome udarila koleno o ivicu grede koje se pri tom rascvetalo. Trener je dotrčao, ja sam samo rekla da mi ga zavije, naskočila nazad i odradila sastav do kraja. Naravno da sam bila svesna da se kao balon od sapunice rasprštala sigurna medalja, ali meni je bilo važno da završim započeto. Bila sam još dete, ali ni suzu nisam pustila, sportski sam to podnela. Sada kada mi se dešava "da padnem sa grede", ne očajavam. Nemam prava na to, moj duh mi ne dozvoljava. Prihvataš sportski i poraze, nema druge. Kažu mi da sam borac, da sam jaka, ne.... nisu u pravu.Ja sam samo naučila kako podneti i poraze. Sportski!
Нема коментара:
Постави коментар