Frau Gabrijela on the beach

Pobegneš iz grada, od ljudi, članova uže i šire familije da nađeš  ono za čim čezneš cele godine: mir. Poneseš gomilu knjiga, zaboraviš lap top, maštaš o ležaljci, mirisu mora i hladnoj sveže ceđenoj sa puno leda. Čuješ samo talase i kraj. Ali šta se dešava posle izvesnog vremena. Počinješ da osluškuješ okolinu. Uspešno si bila isključena dva dana ali već treći počinju čula da ti reaguju na spoljnje nadražaje. Prvo osećam sem mirisa mora, razne pomade: kokos, neven, kakao buter. Kao mirisi iz bakine kuhinje pred Božić. Nakon toga se čuje prvo žamor a onda jasni razgovor grupe građana po plaži. Interesantan je ovaj moj ravničarski svet. Žene sose , a muževi laloši. Naravno da je tu i glavna torokuša, frau Gabrijela. Ta je vazda trčkarala od jedne do druge grupe građana i pričala im sve i svašta. Od toga kako se porodila u "komadu" (to mi nikako nije bilo jasno, a dva puta sam blago izvolela imati to iskustvo), pa sve do toga kako ih ni u bašči na ostavljaju na miru jer njega (muža) zovu čak kada i kokoška slomi nogu! Iz toga se dalo zaključiti da je gospodin veterinar. I tako sam našla novi zanimaciju na plaži : Pop Ćira i pop Spira uživo, savremena verzija. Gospođa veterinarka me je sablažnjivo gledala dok sam samo u tangama protrčavala između njihovih suncobrana. Da je mogla verovatno bi mužu sipala "slučajno" malko sode u oči izazivajući mu privremeno  slepilo. Nije glasno komentarisala jer je valjda mislila da ako sam toliko smela da idem po plaži polugola, šta bi tek uradia da ona prigovori? Kako nije uspostavila nikakav vid komunikacije samnom ( ne mislim da je umirala  od žeje da se upoznamo, već je samo kopkalo ko sam i odake sam), počela je na sav glas da se dernja po plaži ko da joj ne daj Bože deru kožu sa leđa. Njena sagovornica (ako se tako može nazvati, jer frau Gabrijela nije davala nikome šansu da progovori sem kada je uzimala danf između rečenica) je bila uplašena jer je mislila da se ova okomila na nju. Nije jadna znala da JA treba da čujem njen monolog. Zabavljalo me je to što su se pojavili prodavci tričarija iz Senegala i  sa Jamajke na plaži. U početku sam samo gedala da bi s vremenom počela da razgovaram sa njima. Iako su za vreme naših kratkih razgovora pokušavali da mu uvale što šta, meni je bilo interesantno da čujem kako su završili tu, na jednoj od grčkih plaža natovareni kao mazge. To moje čavrljanje sa njima, frau Gabrijelaje protumačila kao moj pokušaj da kupim "original" Furla torbu. Tada počinje taj njen monolog dovoljno glasan da su je čuli i na susednom ostrvu. Ona sebi ne dozvoljava ništa ispod Merkatorovih butika gde kupi dve, tri majice i onda zna da je to kvalitet! Ha! I sve to začinjeno tikovima u vidu palacanja jezikom kao da joj je mama zmija belouška. Bi mi smešno jer očigledno da "Gabica" nije mogla da preboli što sam je stavila na "ignore". Kako nekome da objasnim da sebe samu stavljam na "ignore" kada sam na godišnjem odmoru? Uostalom da li treba bilo šta objašnjavati?