Zabeleo se moj grad. Sve je tiho, mirno. Stojim na mom prozoru i posmatram. Vraćam se u vreme svog detinjstva. Osmeh na licu se spontano pojavljuje na mom licu. Znam da me čeka otkopavanje kola, čišćenje staze ispred kuće, ali ja u trenutku odustajem i sa nesvakidašnjom radošću oblačim toplu odeću i izlazim napolje. Već je pao mrak, na ulici skoro da i nema nikog, sneg je neugažen već se prostire kao beskonačno slikarsko platno. Krećem u svoju misiju. Bacam se na leđa i pravim trag , pravim svog prvog anđela u snegu. Koja radost! Prvi je tu, drugi, treći, a osmeh prelazi u glasan smeh. Oslikavam moju ulicu anđelima. Jedan prolaznik zastaje, gleda "moje" slikarsko delo i samo uz blag i setan osmeh mi kaže : "Bravo i hvala". Valjda sam i njega podsetila na detinjstvo. Možda su i ljudi koji su kasnije gledali iz svojih toplih domova napolje pomislili da anđeli postoje ili je sneg probudio beskrajnu radost u njima. A taj neko sam bila ja. Sigurna sam da su i oni gledajući u redove anđela imali osmeh na licu. I to me raduje, jer sam usrećila nekog. Naravno da me je dočekala i lopata, i metla i sva ostala sredstva za čišćenje snega sa kola i puta, ali mene su gledali "moji" anđeli!
Нема коментара:
Постави коментар